08apr,21

На иницијативу Новосађана поново раде клубови за најстарије

Идеја је да се заинтересованим старијим грађанима да могућност избора, те да се, према личним афинитетима, укључе у активности и садржаје који се ту  организују. Бројне активности и секције осмишљене су како би се успорило патолошко старење и подстицао волонтаризам и међусобна солидарност међу најстаријима. Према речима организатора промотивних активности Ружице Вукић Рајић, прошле године, када је почетком марта почела да се захуктава пандемија коронавируса, због одлуке Кризног штаба, клубови су морали да се затворе, што је тешко пало већини корисника, али, срећом, то није дуго трајало.

– Ипак су најстарији суграђани најрањивија група, погођена том опаком пошасти, али на иницијативу корисника клубова, Штаб за ванредне ситуације омогућио нам је да поново отворимо врата клубова у септембру 2020. године – каже Ружица Вукић Рајић. – Њима је било монотоно да буду код куће, недостајале су им активности којима су били заокупљени током боравка у неком од наших клубова, јер, како кажу, колико год је опасна корона, опасан је и тај самачки живот, нарочито особа треће животне доби. Зато им значи социјализација коју овде имају, као и дружења и секције које имају. Они су направили петицију да се поново отворе клубови, а надлежне институције су имале слуха за њихове жеље.

Како каже, и даље су на снази одређене мере заштите против коронавируса, поштују се процедуре које им је преписао Институт за јавно здравље Војводине. Ружица наводи да сваки клуб мора да прими само одређени број корисника, у зависности од површине, мери се дистанца и носе се маске. Све то контролишу запослени у клубовима, који воде рачуна и о хигијени самог простора.

Наша дружења потпуно оживљавају човека, те увек будем веселији и срећнији. Једва сам дочекао да се врата клуба поново отворе (Вук Вуловић)

С обзиром на то да смо се са нашом саговорницом нашли испред једног од најстаријих клубова за одрасла и старија лица “Грозда Гајшијн” на адреси Трг Марије Трандафил 18, објаснила нам је да је због мањег простора, ту дозвољено да борави само осам корисника.

– Мало је мањи број посета него наредних година, јер се старији плаше вируса, те не долазе још док ово све не утихне – казала је Ружица. – Од секција су доступне ликовна и литерарна, док фолклорна секција још није почела са активностима, јер ту постоји директан контакт. Ликовна секцију постоји више од 10 година и имали смо прилику да обележимо деценију рада изложбом најбољих радова, која је реализована ту, у Клубу. Њу је основала и води је ликовни педагог у пензији Персида Малуцков, која то ради од срца, волонтерски, врло предано и стручно, те смо јој сви, и њени полазници, али и ми из Геронтолошког центра, много захвални.

Како сазнајемо, организују се и такмичења спортских секција и то у пикаду, бацању плочица и алки, а неки корисници воле да одиграју коју партију шаха или карата, док неко само дође да прочита новине и мало се дружи, не мора да постоји неки посебан разлог.

– Почео сам да посећујем клубове крајем 2019. године и могу рећи да су лепе куће за дружење, нарочито нас пензионера – искрен је један од корисника Вук Вуловић. – У она времена, када смо радили и стварали, нисмо имали времена да се бавимо хобијима, те ово време дође као нека надокнада за оно што смо изгубили, нарочито ми, који имамо ликовно опредељење. Долазим највише због ликовне секције, а када не сликам, онда играм шах. Ако у овом клубу нема ликовне секције, ја прошетам до другог, у ком се тај дан она реализује. Све у свему, нашли смо се сви и чинимо једну дивну породицу.

У периоду када су престали да долазе због забране, Вук каже да му је много недостајало време које је проводио у клубовима за старија лица.

– Као да сам изгубио неки компас, навикао сам да овај свој кутак делим са пријатељима, у ком се опустимо уз четкицу и боје, уз узајамно чаврљање и поштовање – каже Вук. – Све је то лек, јер тада човек заборавља на многе ствари, које су негативне и тужне. Наша дружења потпуно оживљавају човека, те увек будем веселији и срећнији. Једва сам дочекао да се врата клуба поново отворе. Када бих тај осећај упоредио са нечим, рекао бих да вам је то исто као када дете крене у школу и стекне нове пријатеље, те кад дође распуст једва чека да се врати у школску клупу, да поново види своје нове другаре.

Вјера Прибиш је од 2011. године у пензији, а 2012. године се придружила екипи у Клубу “Грозда Гајшин”. Како каже, сасвим случајно је чула за клуб, када је била у новосадском клубу у центру.

– Ликум је имао неки састанак, па је тамо речено да и у оквиру Геронтолошког центра постоји ликовна секција и тако сам решила да дођем и сликам – каже госпођа Вјера. – Око пола године клубови нису радили и осетила сам да ми је недостајала та атмосфера која влада у групи, као и само дружење. Свако од нас има своју визију и слика оно што му одговара и како се осећа, а ја највише волим акрил и пастеле.

И. Бакмаз

 

Izvor