11mar,17

Аџић: О злочинима и прогонима великосрпских конквистадора у ЦГ (1919-1929)

Пише: Новак Аџић

(Одговор г. Војину Грубачу на текст „Волшебни фалсификати: ‘Божићна побуна’ и комити“, објављеном на порталу ИН4С 26. 2. 2017)

Обећао сам раније да ћу, кад будем имао времена и прилике, одговорити мом старом опоненту господину Војину Грубачу на речени текст, који је објавио на порталу ИН4с 26. 2. ове године. То сада чиним. Али ћу се искључиво базирати на презентацију утврђених и провјерених историјских чињеница, које темељно обарају Грубачеву причу и „аргументацију“.

Црна Гора је 1918. године постала жртва експанзионизма, милитаризма, агресивног, угњетачког и деспотског великосрпског империјализма, политике терора и инквизиције. И конквисдадорског односа и поступања према Црној Гори и њеном народу. Тада је, са трагичним посљедицама, на бруталан и криминалан начин, била уништена државна самосталност Црне Горе, њен међународни субјективитет и интегритет, национална слобода, идентитет и достојанство.

Др Иво Јовићевић је био црногорски дипломата у вријеме суверене Краљевине Црне Горе, политички прогнаник, емигрант од 1916. до 1926. године. Послије повратка у земљу био је запажени политички активиста Црногорских федералиста, а током Другог свјетског рата био је борац за независност Црне Горе. Он у својим мемоарима »О људима и догађајима – Сјећања једног федералисте« (Обод, Цетиње, 1995), описујући свој изганички живот у Француској, наводи и ово: »Из Црне Горе стизале су све горе и горе вијести: чујали смо како се руше куће, како се муче и убијају чак и жене, да су тамнице напуњене најбољим Црногорцима итд.« (Др Иво Јовићевић, »О људима и догађајима – Сјећања једног федералисте«, Обод, Цетиње, 1995, стр. 127 и 128). У поменутим Мемоарима објављено је и отворено писмо Др Ива Јовићевића краљу Александру Карађорђевићу из 1924. године. У том писму, које је публиковано у емигрантском, »Американском Гласу Црногорца« у Чикагу, Др Иво Јовићевић пише краљу Александру и ово: »Ти сједиш на једном од најокрвављенијих престола Европе. Око твога престола многи су се смртни гријехови починили – због власти, због сујете и ништавне славе и величине овога свијета… Ти не смијеш да се појавиш нигђе у несрећној Црној Гори, јер знаш врло добро да Те у њој не очекивају љубав и поштовање већ мржња и презрење, а може бит и сама смрт. Осим сјенке краља Николе и краљице Милене Ти мораш видјети са Твојег окрвављеног престола како испред њега тече поток крви црногорског народа међу којим сте Ти и Твоји државници нож крвави вргли само зато да отмете круну краљу Николи и да огњем и мачем покориш Црну Гору. Ти мораш такође видјети она попаљена села црногорска и чути лелек и вапај оне невине дјеце, оних невиних жена и стараца које потукоше, измрцварише и обешчастише Твоји дивљи потплаћени пандури. Да, Ти мораш видјети све оне страшне призоре у несрећној и напаћеној Црној Гори од дана њене насилничке окупације од стране србијанске војске, јер си судјеловао у свим тим страшним злочинима, па Ти савјест (тј. ако је имаш) није мирна, већ те кори и мучи за учињене злочине« (Др Иво Јовићевић, наведено дјело, стр. 183, 184, 185.). У том писму др Иво Јовићевић наводи и то да режим краља Александра »почива на сили, на неправди, на корупцији и на неостварљивом принципу«, те да краља Александра »Хрвати не признају никако, а Босанци, Херцеговци, Далматинци, Црногорци и Македонци признају на силу« (Др Иво Јовићевић, н. д. стр. 185.). Неостварљиви принцип, о коме говори Иво Јовићевић, је »посрбљавање Хрвата, Словенаца, Босанаца, Херцеговаца, Црногораца и Македонаца, што је апсолутно немогуће« наводи Др Иво Јовићевић ((Др Иво Јовићевич, н. д. стр. 186).

Један од црногорских устаничких вођа капетан Нико Кашћелан је, са Ловћена 14. 10. 1919. године, у извјештају црногорском бригадиру Андрији Раичевићу о ситуацији у Катунској нахији, сукобима са окупационим снагама и њиховим јањичарима, као и о злочинима према народу, навео и ово: »Могу Вам јавити да сам још жив с друштвом али сам на неописану муку јер је скочила војска из цијеле Југославије, да нас пошто пото уништи. Има неколико времена, да у Црној Гори пуца топ и митраљез без престанка особито у Катунској нахији, која је постала позорница очајничкијех борба, пљачки и отимачине имовине јадном народу. Србијанска је управа употријебила сва средства да становништво у Црној Гори потпуно уништи и расели не бирајући начина и средстава с којим се служи. Воде борбу и противу нејачи, жена и дјеце и то топовима и митраљезима а одрасле мушке воде по затворах; затвори су препуни стараца од по 70 и 80 година. Врше насилну регрутацију од Црногораца па чак у регруте воде људе од 50 и 60 година и такве као робове под јаком стражом воде у унутрашњост Југославије, што с њима тамо бива нико не зна, али свакојако зло и наопако. Врше таква брутална нечовјештва која се описати не могу. Чине и насиље женскијема, што никад то нијесу чињели Аустро-Маџари. Народу су све опљачкали да је остао сваки без игдје ичега на овом свијету; то је и за нас навелико зло и штета јер се немамо одакле исхрањивати. Они су учињели чуда по Цуцама, све су опљачкали и уништили гдје год су дошли«, пише Нико Кашћелан. У истом извјештрају он тврди и ово: » Само да знате што је урађено од села у Бјелице и на име од: Томића, Микулића, Дида, Ублица и Пејовића. У Цуцама: од Липе, Ражаног дола, Гребеца, Граба, Бате, Кућишта, Трњина, Ровина, и много Других, те и нема ништа ни од чега што се није опљачкало и уништено. Из поменутих мјеста, као и Других су похватали старце који нијесу могли у шуму побјећи па их с пјесмом и урнебесом воде у затвор«, наводи капетан црногорске војске Никола Нико Кашћелан у извјештају бригадиру Андрији Раичевићу. У том доста опширном извјештају каже се како српска управа под штитом регуларне српске окупационе војске у Црној Гори »чини чуда од јадног народа; пребијају женама и старијема кости кундацима од пушака, младе женске силују да им чине сваки измет, дакле, Ви знате кад се даде нитковима власт и заштита што су у стању они израдити. Тако се данас одиграва од нашег жалосног народа па још имају образа тврдити Београдски крволоци да у Црној Гори тече мед и млијеко и да је све мирно и да је народ задовољан и срећан што с њим управљају«. Капетан и црногорски герилац Нико Кашћелан у томе узвјештају, уз остало, потенцира и ово: »Заборавих напоменути, да су српске трупе и пљачкаши почињели нечувена дјела у селу Јасиковцу у Ћеклићима – ту су сваку бабу, жену, старца и дјецу чисто линчовали и сваку им кост сломили, имање све уништили, куће обаљене јер их је страх палити пошто се боје од свјетске штампе да их не критикује, а они чине виша чуда него паљевине« (Проф. Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје”, Документи, Том други, Бар, 1997, стр. 816-817-818; Државни Архив Црне Горе, ФЕВ, Министарство спољних послова 1920-1922, ф. 107)

Водник Јокица Андријевић је у једној изјави, коју су потврдили као свједоци Мијајло Жунић и Лука Мартинић, навео само неке од злочина које су српске власти и њени јањичари починила у Мартинићима (у Бјелопавлићима). У тој изјави водник Андријевић наводи: »Дне 25. јуна 1919. године ударила је србијанска војска под вођством српског сердара Јагоша Радовића и посланика странке Радовића на село Мартиниће и дошли су до куће моје и мог брата Томице те обије опљачкали па их онда запалили, њих и све што је било у близини куће. При пљачкању, гдје су нашли жене, били су их и почињали над њима свакојака звјерства. Као и моју кућу, такође су опљачкали и неке остале Мартинићске куће, као нпр. кућу Новице Радовића, Милована Радовића, Мика Радовића и цијеле остале мартинићске куће, које не хтједоше положити заклетву краљу Петру« (Др Шербо Растодер, н. д. Том трећи, стр. 1518.)

Лука Ђурковић, поријеклом из Косијера, цетињска општина, са Барског Пристана 18. јануара 1920. године, у извјештају упућеном министру Милу Вујовићу у Риму, описује борбе у Микулићима (у околини Бара) и погибију црногорских устаника Мушике Рајковића и Васа Павићевића. Наводи да су окупационе снаге раниле поменуте: Мушику Рајковића и Васа Павићевића, па су онда »почели да их испитивају. Рајковић није хтио једном ријечи ништа да каже, на муке су му дух узели. У Микулиће су га укопали, Павићевића су довели и у Бару испитивали га и скоро све што је знао казао им је, напосљетку су и њега на муку ставили били: кидали комате бајонетима док су га са душом раздвојили и напосљетку су га предали циганима Барским те су га однијели под пратњом свих тамбура и укопали на Гвоздени бријег код Белведера«, наводи Лука Ђурковић. Он пише да је тада рањен из истог Друштва Милован Калезић, али да је успио да побјегне и тако спасе свој живот. По Ђурковићу, окупационе српске снаге су извршиле пљачку и паљевину по Мркојевићима и Микулићима, те да су тада »запалили кућу ком. Мехмеда Пековића и у њу све што је било и кућу једних Шабовића и још неколико појата а затворили су 4-5 људи«. У том извјештају Луке Ђурковића стоји и позив Црногорској Краљевској Влади да »предузме најхитније кораке да би се стало на пут овом најбезобзирнијем тирјанству којег раде србијански тирјани над овим народом« (Др Шербо Растодер, ц. д. Том трећи, стр. 1265-1266) .

Један од црногорских устаничких вођа, командир Петар Лекић из Сеоца (Црмница), у извјештају о стању у Црној Гори, којег је из Сан Ђовани ди Медуа 10.фебруара 1920. г. упутио црногорском министру у еемиграцији Милу Вујовићу, наводи да су српске окупационе власти »у Бјелице запалили 28 кућа; у Комане запаљене су 4 куће, у Загарач 5 кућа, у Цуце кућа командира Крста Поповића и још многих Других; у Велестово 4 куће, Марка Турчиновића и још многе Друге, у околини Чева и Других мјеста кроз Катунску нахију«, те да војним снагама, које врше терорисање, угњетавање и злочине против народа управља српски пуковник Стојан Поповић, како пише Петар Лекић »Србијанац који је-како кажу тирјанин и дугогодишњи србијански вођа кроз Стару Србију и Македонију«. (Др Шербо Растодер, ц. д. Том трећи, стр. 1355.).

Крајем децембра 1919. и током јануара 1920. године била је најжешћа акција у обрачумну са црногорским комитима и устаницима. Тада је од стране српске војске којом је заповиједао пуковник Стојан Поповић убијен и црногорски патриота Иван Ф. Рогановић из Цуца. Код њега је пронађено од стране окупационих власти бројно стање тадашњих црногорских комита, и то: из Цуца 153, из Чева, Бјелица, Загарча, Пјешиваца, Његуша, Ћеклића и Цетиња укупно 473.

Српске окупационе власти су у борби са црногорским комитама 13. јануара 1920. године ухватили црногорске устанике-герилце Сава Банићевића, Ђока Банићевића и Луку Баницевића и потом их утамничили. Да би се црногорски родољуби приволили на предају окупационим српским властима, коришћена су разна средства. Командант Одреда за гоњење комита српски пуковник Стојан Поповић био је немилосрдан. Хапсио је читаве породице које су биле у крвном сродству и рођачким везама са црногорским комитима. Постоји сачуван списак, у архивском документу од 22. јануара 1920. године, на којемуи се налазе 52 особе, доминантно жене, старије, болесне и дјеца, из среза чевског, који су Држани у затвору све док се комити нијесу предали. Раније органи власти су ухапсили 120 лица, из чевског среза, због сумње да су помагали црногорским комитима, који су касније пуштени кад су се комити који су били у фамИлијарним везама са њима предали окупационим властима. У Извјештају српског окупационог пуковника Стојана Поповића од 28. јануара 1920. године Команданту Зетске дивизијске области наводи се да су власти утамничиле 13 црногорских комита, који су се предали, а да су од стране власти ухваћени и затворени црногорски герилци Видак П. Абрамовић, из Велестова, општина чевска, те Видак Р. Ковачевић, из Новог Села, општина Спуж, срез подгорички. Крајем јануара 1920. године у Кастратима се налазило, према извјештајима органа власти, »400 наоружаних избеглих Хота и Груда и око 300 избеглих породица. Укупно их има око 1200 душа«. Ту се налазило тада неколико шефова црногорских комита, а власти су се прибојавале могућег њиховог напада на њихову границу код Подгорице. Акција хватања и предаје црногорских комита крајем јануара била је на врхунцу. Према дневном извјештају Команданта Зетске дивизијске области генерала Милорада м. Михаиловића од 29. јануара 1920. године »у Никшићком крају предао се Команди за гоњење одметника, познати одметник Барјактар Радован Мрваљевић са још три одметника; у Цуцама се предало Чевском одреду осам одметника, а делови Чевског одреда, после краће борбе, ухватили су у једној пећинио у планини Ставору, источно одд Чева, три одметника«. Дакле, тада је избачено из строја, хватањем и предајом, 15 црногорских комита.

Окупационе власти су у времену од 25. до 31. јануара 1920. године ухапсиле из општина Бјелице, Цуце, Чево, 40 црнгороских комита. Највећи дио њих су привољени на предају властима, а један дио је ухваћен у борбама. Из општине Бјеличке, ухваћени су од потјере српске војске и гонећих ореда Никола Р. Поповида, из села Љешев Ступ, Јован М. Вујошевић (био као емигрант у Италији) и Вуко Вујошевић, из села Малошин до, док су се предали властима из села Пејовићи, Благота Ђ. Пејовић и Перо Р. Пејовић; из села Ублице, Марко Р. Правиловић и Илија Ђ. Правиловић, из села Томићи предао се окупационим властима Марко С. Вушуровић. Из општине Цуце, из села Ржани до предали су се Одреду за гоњење одметника, којему је командовао српски пуковник Стојан М. Поповић, сљедећи црногорски патриоти и комити: Лука С. Живко вић, Јован Ст. Живко вић, Јован С. Живковић, Блажо М. Пејовић. Из Цуцког села Липа Команди за гоњење одметника, предали су се тада: Бошко Ђ. Поповић, Баћо, Ђ. Поповић, Јован Ђ. Поповић, Завиша Г. Поповић, Трипко К. Поповић, Марко В. Поповић, Бошко П. Поповић, Крсто С Поповић, Митар Ј. Поповић, Лазар М. Поповић, Живко М. Поповић, Пајо Т. Поповић, Мирко Ж. Поповић, Перо М. Поповић, Мато М. Поповић. Из села просени до предао се окупационим властима Митар Б. Марковић, из села добра вода Митар Н. Марковић и Митар Ј. Голићевић, из села Челина, Благоје М. Звицер и Ђуро Кр. Звицер, из села Граб Вуко Р. Перишић, из села Меоце Душан Б. Мијановић и Видак Б. Мијановић, из села Прентин до Васо Б. Рогановић, Блажо Р. Рогановић, из села Трњине Петар М. Марковић, из села Врљи рог Андрија Ј. Рогановић. Из општине Чевске предао се Ђоко С. Поповић, који је дошао из Италије.

Према извјештајима органа власти, акција гоњења црногорских комита била је успјешна. Органима окупационих власти предали су се 22. јануара 1920. године црногорски комити, борци за независност Црне Горе из Загарча и то: Новица С. Раичевић, Јован Л. Раичевић, Андрија М. Раичевић, Радован Ј. Раичевић, Милош П. Раичевић, Спасоје Б. Раичевић и Мироје Т. Оташевић. Њих седморица су потом утамничени.

Повјереник Београдске Владе за Црну Гору Иван Лола Павићевић у депеши послатој са Цетиња 31. јануара 1920. године Министру унутрашњих дјела у Београду наводи да сее акција гоњења црногорских комита наставља » и да се у посљедњих осам дана предало 62 одметника, ухваћено 16, рањено 2 и погинуло 2, свега 82 одметника«. У тој акцији је убијен и познати црногорски устанички и комитски вођа командир Драгиша Бојовић из Жупе Никшићке. У извјештају Ивана Лоле Павићевића од 3. фебруара 1920. године послатом Министру унутрашњих дјела у Београду наводи се да је од 4. децембра 1919 до 2. фебруара 1920. године избачено из строја 420 црногорских комита.

Црногорски ослободилачки комитски покрет је у то вријеме значајно губио свој интезитет. То је и логично јер су оперисали у изузетно тешким, неподношљивим условима. У Извјештају команданта Зетске дивизијске области генерала Милорада М. Михаиловића од 1. фебруара 1920. године наводи се да се »гоњење одметника најинтезивније продужава. Одметници почињу малаксавати, што најбоље сведочи јако предавање и то из дружине Крста Поповића и Душана Вуковића. Где је до сада био најјачи. Данас се предало: команданту чевског одреда: Бивши Барјактар Филип Кривокапић, са целом својом Дружином од 56. одметника, сви из Цуца, и још 4 одметника, свега 61 одметник«. У том Извјештају налазимо податак да се 1. фебруара команданту Никшићког Гонећег одреда предао један од најпознатијих комитских вођа поп Љубо Николић са 8 другова. То значи да се 1. фебруара 1920. године, предало окупационим властима 70 црногорских комита из комитске групе Барјактара Филипа Кривокапића из Цуца 61, и 9 из групе попа Љуба Николића из Никшића, заједно са својим вођама.

До почетка фебруара 1920. године, Чевском гонећем одреду предало се још 11 црногорских комита, а Никшићком гонећем одреду 4 комите, а 30. јануара 1920. године Чевском гонећем одреду предало се 13 црногорских герилаца, Никшићком гонећем одреду 1, док су ухваћена 4. Командант Зетске дивизијске области генерал Михаиловић извјештава Београд 2. фебруара 1920. године да су се тог дана предали 20 црногорских комита из Цуца команданту Чевског гонећег одреда, а 1 комита Команданту Никшићког гонећег одреда. Окупациони генерал Михаиловић сумира резултате акције против црногорских герилаца, па ексцплицира да је војна акција против црногорских комита од 4 децембра 1919. до закључно с 2. фебруаром 1920. године уродила плодом и да је: убијен 21 црногорски одметник, да је ухваћено 43, с оружјем одбејеглих регрута Никшићког батаљона 122, а да се предало 235, свега 421 црногорских комита. У извјештају Команде Зетске дивизијске области, од 3. фебруара 1920 године, наводи се податак да се Чевском гонећем одреду предало 6 комита, подгоричком гонећем одреди 2 комита, Никшићком гонећем одреду 6, од којих је један капетан црногорске војске Бошко Ћетковић, укупно 14 комита. У то вријеме акцији Гонећих војних одреда узмицали и супротстављали су се комитске групе које су бројале 70 људи, а које су биле под командом црногорских официра и герилаца Тодора Борозана и Машана Борозана. Такође, устаничке вође Крсто З. Поповић, Душан Вуковић, Перо Тујов Вуковић, Саво Челебић, Живко Никчевић, Нико Кашћелан, Милисав Николић, Живко М. Николић, Радојица Никчевић и други нијесу хтјели да се предају, а нијесу могли бити ухваћени од стране окупационих власти.

Гонећим одредима српске окупационе војске 5. фебруара 1920. године предао се црногорски патриота и капетан црногорске војске Симо Кривокапић, један од чувених комитских вођа, са три своја Друга. Тада се Червском гонећем одреду предао 1 црногорски комита, док су 4 ухваћена, а Никшићком гонећем одреду предало се 2 комита, док се 6. фебруара 1920. године у Никшићком крају предало још двојица црногорских герилаца, а један је ухваћен. Команди зетског гонећег одреда 5. фебруара 1920. године предало се 5 комита, а Команди Никшићког гонећег одреда 3 комита и 4 одбјегла регрута. Повјереник Београдске Владе за Црну Гору Иван Лола Павићевић у шифрованој депеши са Цетиња 10. фебруара 1920. године извјештава Министра унутрашњих дјела у Београду да се из Никшићког и колашинског округа у периоду од 3. фебруара до 10. фебруара 1920. године предало властима и да је од власти ухваћено 76 црногорских комита.

Zvicer Jovo 270x409 Аџић: О злочинима и прогонима великосрпских конквистадора у ЦГ (1919 1929)
Јово Звицер

Команди Чевског гонећег одреда 10 фебруара 1920. године у Цуцама се предао герилац Јово Звицер, а капетан црногорске војске и комита Крсто Вујовић предао се на Цетињу, један од вођа комитског покрета на простору катунске нахије. Недоступни српској потјери били су тада црнгоорски герилци Тодор Борозан, с Бокова, Саво Челебић, из Штитара, те Божидар Вујовић и Петар Брновић из Подгорице.

Један од најпознатијих комитских вођа с простора Никшића и околине капетан Илија Дамјановић (који је краће вријеме био примљен у војску Краљевине СХС, али је убрзо напустио и придружио се црногорском устаничком и комитском покрету и постао један од његових вођа) предао се 11. фебруара 1920. године Команданту Никшићког гонећег одреда; истоме се предао и командир црногорске војске и комитски вођа Мато Тодоровић са 11 комита.

Током фебруара 1920. године у акцији против црногорских устаника и комита ухваћени су и привољени на предају: командир црногорске војске Ибро Булатовић, вођа комита у колашинској области, те црногорски официр Лука Поповић, један од комитских вођа у Никшићком крају.

У акцијама против црногорских устаника и комита до 7. марта 1920. године, окупационе српске власти постигле су сљедеће резултате: убијено је 22 комита, ухваћено и натјерамо на предају 599, ухваћено и натјерано на предају 136 одбјеглих војника, који су били под утицајем комитске агитације и који се од њих нијесу пуно разликовали, укупно 757 комита.

На дан 14. фебруара 1920. године на територији Цетињске области налазило се пар десетина устаника и герилаца црногорских: 13 Боковљана, 2 Косијера и 1 Ђиновић, 8 Љуботињана, 3 Доњокрајца, 1 Бајица, 11 Ћеклића, 1 Конаџија.

Војне операције српске војске, гонећих одреда у погледу истребљивања црногорског комитског покрета током марта 1920. године на простору старе Црне Горе биле су великим дијелом завршене. Црногорска ослободилачка борба тада се ближила поразу. Један број црногорских комита и устаника емигрирао је у Италију. Из среза чевског фебруара 1920. године у Италији се у егзилу налазило 38 црногорских устаника и комита. Током фебруара и марта 1920. године командир Иван Булатовић се са устаничком групом од 50 људи налазио у околини Никшића, Милисав Николић са 10 војника у Маганику, Живко Никчевић и Радојица Никчевић са 15 војника у Будошу, Раде Кршикапа са 15 војника у Ускоке и око Бијелог Поља, Тодор Дуловић са 20 војника око Таре и кроз Морачу, Булатовића-Колашинаца било је у шуми 15 војника и Новица Радовић са групом од 15 војника.

У то вријеме црногорски официри и комити мајор Војин Лазовић и капетан Крсто Ивановић из Куча са Албанцима из Хота и Груда предузимали су устаничке акције на простору Кастрата и околине Подгорице против органа окупационе власти и избјегавали су успјешно потјере.

Током 15 фебруара 1920. године, српске окупационе трупе са боко-которског одсјека ухватили су два црногорска комита од којих је један Крсто Кашћелан са Његуша, а тог дана се чевском гонећем одреду предало 9 комита, а Команди Никшићког Одсјека 6 комита, док су ухваћена 3 раније одбјегла регрута.

Команданту чевског гонећег одреда 17. фебруара 1920. године предало се 15 црногорских комита из Његуша и 2 комита из Цуца, од којих је један био стални ордонанс врховног команданта свих црногорских комита командира Крста Зрнова Поповића. Тог дана Команди Никшићког гонећег одреда предали су се 2 црногорска герилца.

У извјештају Команданта Зетске дивизијске области генерала Милорада Михаиловића од 19. фебруара 1920. године каже се да су се Никшићком гонећем одреду тог дана предали 10 црногорских комита, од којих су двојица комитске вође и то: поручник Косто Радовић из Бањана и поручник Илија Кецојевић из Пиве. Тада се Чевском гонећем одреду предало још 5 комита, у Боки Которској 3 комита из Цуца, а на Цетињу 1 комита.

Командант »Чевског одреда за гоњење одметника« пуковник Стојан М. Поповић у извјештају Команданту Зетске дивизијске области 20. фебруара 1920. године доставља списак са бројним стањем црногорских комита у чевској и његушкој области, са прецизирањем вођа комитских група, па закључује да је комита било 374, те да је од тог броја емигрирало у Италију 84, да је ухваћено 234, а убијено 7, и да се у шуми налазе још 49 комита. Као вође комитских група наводи Андрију Драгутиновића, из села Убли ћеклићки (у својој групи има 16 комита), Крста Зрнова Поповића (истиче се да се нијесу предали заједно с Крстом још тројица комита из Цуца), Бошка-Мусу Вуковића из Бандића (који у групи има 8 комита и избјегава потјере), Васа Кр. Марковића из цуцког села Добра вода, с којим се налази, али не у групи, још један комита, Јована Николића, село Војнићи, чевска општина, са још 4 комита који су у шуми и оперишу, Душана Вуковића, из села Предиша, општине Бјелице, са 12 другова којему »не може да се уђе у траг већ 10, а не зна се да ли су сви у групи или су подељени« и Ника Кашћелана, село Мирац, општина Његуши, за кога се не зна је ли емигирирао у Италију или је у Његушима.

Команданту цјелокупне жандармерије у Београду пуковник Хуркијевић с Цетиња пише у извјештају од 23. фебруара 1920. године да се тога дана са својим присталицама предао властима на Цетињу комитска вођа капетан Ђуро Капичић (Капа) из Угања, срез Цетињски. Тада се устанички и комитски вођа командир Ђуро Капа предао окупационим властима са 12 комита на Цетињу, а истога дана предао се у Никшићу један од устаничким и комитских вођа у Никшићком крају Барјактар црногорски Никола Перовић.

Црнгорска ослободилачка комитска борба крајем 1919. и почетком 1920. године губи дотадашњу масовност и снагу. То је било и логично с обзиром на ужасну ситуацију у коју су се нашли црногорски устаници. Продужење оружане борбе за независност Црне Горе у таквим условима било је јако тешко. Терор и злочини власти били су масовни, велики број црногорских комита је био приморан да се преда властима, а многи, и то они најупорнији, наставили су да пркосе комитујући и даље црногорским шумама. У Медови је командир Марко Вучераковић био на челу црногорских устаничких војних снага, које су по налогу Црногорске Владе и двора Краља Николе, у комитским групама пребацИване са конкретним оперативним устаничким и Другим задацима у унутрашњост Црне Горе. Током фебруара 1920. године командир Марко Вучераковић је послао неколико комитских група да дјејствују широм окупиране земље. Послао је Марко Вучераковић 20. фебруара 1920. године потпоручника Томицу Лекића са девет војника у Васојевиће и плавогусињску област; 20 фебруара 1920. године упутио је командира Пера Вуковића и капетана Божа Бећира са још шест војника у унутрашњост Црне Горе с циљем да се повежу с црногорским устаницима и комитима, а 25 фебруара 1920. године послао је капатана Ника Ђелошевића за Куче и околину Подгорице, док је 28. фебруара упутио потпоручника Петра Пекића за Бојану и даље, ђе се налазио капетан Саво Распоповић са неколико својих комита. Поменути су добили задатак да поднесу извјештаје о стању у земљи, сваки из свога реона. Током марта 1920. године поручник Томица Лекић и Барјактар Богић Јововић са још тројицом Другова, комита, били су на подручју АнДријевице, у војно-политичкој мисији и акцији. На простору Никшића 3. марта 1920. године окупационим властима предало се још 6 црногорских комита. Никшићкој војној посади предало се 10 одбјеглих регрута 21. марта 1920. године.

У Ровцима је букнуо масовни устанак за независност Црне Горе и то у вријеме кад је устанак и комитски покрет у Катунској нахији и у великом дијелу Црне Горе био скоро на издисају. Устаничке вође из цијеле Црне Горе, које су биле на слободи, и које нијесу емигрирале из домовине, концентрисали су се у Ровцима. Командант војне посаде у Колашину мајор Жив. Јовановић 4. априла 1920. године јавља команданту Зетске дивизијске области да јер број црногорских устаника и комита у Ровцима повећжан на 500. У Ровцима су се тада налазиле устаничке вође из Никшића Васко Маројевић, Живко Никчевић, Радојица Никчевић, Никица Радојевић, студент из Мартинића, Милисав Николић и Други. У сукобима са српском жандармеријом у селу Мртво Дубоко Ровчане је предводио Божо Булатовић. Командант Зетске дивизијске области у извјештају Врховној команди у Београду јавља да је у Ровцима 6. априла 1920. године било концентрисано 484 комита. Војска и жандармерија окупила се у циљу сламања устаничког отпора у Ровцима. Неколико дана вођене су жестоке оружане борбе. Гонећи одреди, војска и жандармерија успјели су током априла да сломе ровачки устанак. Било је много мртвих и рањених, ухапшених, те попаљених црногорских домова. Ровци су, уз жилав отпор, поражени од стране српске војске, жандармерије. Услиједиле су казнене експедиције и масовне репресалије над становништвом у Ровцима.

Бијег неколико црногорских патриота из Цетињског затвора у ноћи између 21. и 22. априла 1920. године успјешно је изведено. Из Цетињског затвора успјели су побјећи црногорски комити и устаници: Марко Капа, из Угања, стар 23 године; Саво Беледа из Угања, стар 28 година, Блажо П. Мартиновић, из Цетиња, стар 25 година, Митар Б. Марковић, из Цуца, стар 37 година, Петар М. Марковић, из Цуца, стар 25 година и Андрија Ј. Рогановић, из Цуца, стар 26. година. Из војног затвора на Цетињу успјели су да побјегну 2. маја 1920. године црнгоорски комити и устаници: Петар Радовић, наредник, из Косијера, Шпиро Станојевић из Велестова, Ђуро Кривокапић из заљути, Никола Банићевић из Заљути, Радован Перовић из Ђурине долине, Благота Вујовић из Микулића, Андрија Ивановић из Томића, Видак Абрамовић, с Велестова, Васо Станојевић, с Велестова, Ђуро Ђуровић с Велестова. С њима је побјегао из затвора и Тајир Јусуф, италијански жандарм. Они су се поново одметнули у шуму, да се с оружјем у руци боре за рестаурацију независне Краљевине Црне Горе и против српске окупације њихове домовине. Црногорски устаник и комита из Косијера Петар Радовић је са комитском групом дјејствовао потом на простору општине косијерско-боковске, потом у засеоку Орашани изнад Косијера и Ђиновића. У групи са њим оперисали су Благота Вујовић из Микулића, Андрија Ивановић из Томића и Ђоко Л. Поповић из Цуца. Начелник цетињског среза наредио је 26. јуна 1920. године да се расели цијела фамИлија Гаја Ф. Радовића, оца комите Петра Радовића, са мјеста њиховог боравка у засеоку Орашани изнад Косијера и Ђиновића.

Из Никшићког Истражног затвора у ноћи 10-11. маја 1920. године побјегли су сљедећи црногорски комити и устаници, који су раније били ухваћени или се предали окупационим властима, и то: Мато Тодоровић, командир, Илија Дамјановић, капетан, Станко Ивановић-Сабах, Ристо Ковачевић, Томо Почек, Мило Бојовић, Ђуро Тодоровић, Василије Мићковић, Марко Ћетковић, Благоје Вучић, Бошко Абрамовић, Обрад Јањушевић, Обрен Алексић и официр Томица Пековић.

Из Команске општине дјејствовали су црногорски комити и устаници, за које нечелник чевског среза 7. јуна 1920. године тражи од Суда Команске општине да му се прибаве подаци о: Бошку-Муси П. Вуковићу (који се одметнуо јануара 1919), те његовом брату Илији П. Вуковићу, потом, Ћетку Б. Јовановићу, Стевану Б. Радоњићу, Спасоју С. Радоњићу, Ђуру Ј. Радоњићу, Баћу Ј. Радоњићу, Саву М. Пејовићу и Миловану П. РаДуловићу. Баћо Ј. Радоњић одметнуо се, отишао у комите децембра 1919. године, а сви остали, изузев Бошка-Мусе Вуковића, одметнули су се у комите 18. јула 1919. године.

Из Судског затвора на Цетињу 15. јула 1920 године успјело је да побјегне 58 црногорских родољуба, устаника и комита, који су били раније утамничени од стране окупационих српских власти. Након њиховог бјекства власти су се дале у потрагу за њима. Тада су из Цетињског затвора успјели да побјегну сљедећи црногорски суверенисти и герилци: Из цуцке општине, среза чевског: Никола Перовић, Васо Кривокапић, Голуб Рогановић, Петар Гардашевић, Никола Стевовић, Радован Рогановић, Васо Рогановић, Вуко Перишић, Лазар Мијановић, Душан Мијановић, Јошо Поповић, Јагош Кривокапић, Ђоко Кривокапић, Јован Кривокапић, Тодор Кривокапић, Ћетко Банићевић, Благоје Звицер, Јово Звицер, Митар Марковић, Митар Н. Марковић; из општине општине загарачке Андрија Раичевић, из општине његушке Душан Врбица и Мило Кашћелан, из општине конаџијске Андрија Паовић, Павле Калуђеровић, из општине Љуботињске Петар Кнежевић, из општине Косијерске Периша Аџић, из општине Жупске Филип Јовићевић, из цуцке општине, Милош З. Кривокапић, Филип Кривокапић, Митар И. Кривокапић, Митар Њ. Кривокапић, Митар Перишић, из општине Конаџијске Мило Липовина, из општине Бјеличке, Андрија Вујић, Милутин Драшковић и Павле Гардашевић, из општине чевске Марко Вујовић, из општине бјеличке Михаило С. Вујовић, Радован Вујић, Јошо Вујић, Крсто Правиловић, Вуко Вујошевић, из општине цуцке Милан Милић, Мато Поповић, Машан Поповић, Живко Поповић, из његушке општине Јован Пераш, из цуцке општине Лазар Јовановић, Душан Кривокапић, Никола Кривокапић, Јован Живко вић, Перо Поповић, Митар Ј. Поповић, Бошко П. Поповић, Баћо Ђ. Поповић, Илија Кривокапић и Бајо Банићевић. (Др Шербо Растодер, ц. д. док. Бр. 1314, Том трећи, стр. 1592-1594)

Бјекства црногорских комита из затвора била су распрострањена појава широм Црне Горе. Тако је из затвора у Пљевљима 18. јула 1920. године успио да побјегне комита Душан Митровић, стар 26. година. Упоредо с процесом бјекства из затвора црногорских комита, догађао се и процес њихове предаје властима и њиховог хватања од стране власти. На Бјелашници је од 20 до 28. јул а 1920 године ухваћен комита из андријевачког округа Гавро Јелић, који је 20 дана раније био побјегао из истражног затвора. Из округа колашинског предао се тада и комита Саво Булатовић. Комити исламске вјере Медо Феровић и Јакуб Сула из Плава са 60 другова са албанске територије упутили су се за Ђаковицу, потом Плав, а комита Богић Ововић из андријевачког округа вратио се из Албаније са 8 другова и тада се налазио подно Комова.

Из војне болнице на Цетињу ноћи између 17 и 18 августа 1920 побјегао је црногорски комита, родом из Подгорице, Петар Брновић.

Један од најчувенијих устаничких и комитских вођа Живко Никчевић је са 5 другова успио да избјегне у Албанију у Другој половини октобра 1920. године. Са Живко м Никчевићем су избјегли Илија Контић, Михаило Никчевић, Новица Никчевић, Спасоје Драшковић и Крсто Пековић. Они су, сем Живка Никчевића, притворени у Скадру у једној приватној кући, а тада је црногорски комита капетан Михаило Вујошевић са још два друга такође притворен у Скадру. Они су требали да се састану са Андријом Прљом, секретаром Министарства иностраних послова Црногорске нејске Владе, који је из Италије стигао у Сан Ђовани ди Медуа, и Хасан-бег Приштином. На Пулају (ушће Бојане) 16 октобра 1920. године ухваћени су црногорски комити: поручник Павле Калуђеровић, Миле Калуђеровић, Марко Поповић, Душан Врбица, Ћетко Банићевић и Јован Пераш и доведени у Скадар. Они су, према извјештају Комаде Зетске дивизијске области од 18 октобра 1920. године, изјавили албанској Влади да припадају комитској групи Живка Никчевића и да се, по њиховом тврђењу, у околини Никшића тада налазило око 420 људи у статусу комита.

Отпор и побуна против окупационих власти у Црној Гори почетком и током 1921. године широм Црне Горе доносила је континуирана одметања и комитске акције. На простору цетињског среза дјеловале су комитске групе, међу којима је посебно запажена била група командира Сава Челебића. Племенски капетан Стево Кнежевић, са сином Душаном Кнежевићем, који су раније били у затвору као политички затвореници из разлога су се противили и оДрупирали српском ропству, те наредник Ђуро Милановић и Петар Милановић из Добрске Жупе, прикључили су се фебруара 1921. године комитској групи Сава Челебића, којој су припадали и: Филип. М. Јанковић, као и млађи син комите Стева Кнежевића, Петар Кнежевић и Петар Ф. Шофранац. Имовину црногорског комите Стева Кнежевића оргамни окупационе власти су пописале и ставиле под свој надзор и управу, заправо, власт, а његову супругу Стану Кнежевић и снаху Велику Кнежевић су ухапсили. Окупационе власти су вршиле и пленидбу чунова и лађа становништву на обалама Скадарског језера, заправо, отимали им та средства, под политичким оптужбама да их користе у свехе пребацивања комита преко границе, а у ствари са циљем да им укину један од главних извора егзистенцијалне природе за животно издржавање. Такође, сстановницима села Додоша, Дујеве, Бобије, Друшића, Рваша, Беове главице, Бриђа, Гољемада, Метериза, Добрске жупе, ђалаца, Ђиновића, Косијера и Штитара на основу наредбе окупационих власти њени органи одузимали су ватрено оружје и експлозивна средства током фебруара 1921. године. Вршен је претрес по кућама у поменутим селима, хапшени су људи из тих села. Током марта 1921. године окупационе власти су извршиле разоружање становништва на простору Боке Которске, Будве и Паштровића.

Хапшења црногорских грађана од стране милитарних и цивилних окупационих власти су се настављала и током фебруара 1921. године, под оптужбама да су помагали црногорске устанике и комите. Тако је од стране власти 14. фебруара 1921. године од стране жандарма ухапшен и спроведен у затвор Божо Драгојевић из Друшића. Акција окупационих власти против црногорских комита била је у то вријеме веома изражена. Црногорски грађани су уцјењивани, оглашавани за хајдуке, одметали су се у шуму да би пружили отпор угњетавању њихове земље и народа. Догађала су се нова одметања, комитовања, као израз пркоса тиранском режиму. Среско начелство Крељевства СХС са Чева је 16. фебруара 1921. године Начелству цетињског округа слало информације о личним подацима и опису одбјеглих црногорских комита Николе Перутовића, стара 52 године, Милоша Перутовића, стара 49 година, и Илије Перутовића, стара 18. година, с заповиједи да се предузму све мјере са циљем да се они ухвате или убију. Одметања с циљем отпора окупационим српским властима била су у то вријеме честа, редовна појава. Тако се у ноћи 26. фебруара 1921. године одметнуло у комите 18 становника из села Додоша и околних села и то: Петар М. Шофранац, Марко Љ. Лопичић, Митар С. Лопичић, Милан Л. Вукотић, Јован Л. Вукотић, Марко Вукотић, Перо С. Вукотић, Јован П. Јанковић, Никола Т. Јовићевић, Рако М. Јовићевић, Васо Л. Јовићевић, Јово М. Лопичић, Марко М. Јовићевић, Лука М. Јовићевић, Марко М. Пајовић, Илија С. Бушковић, Видо Ј. Ражнатовић, Никола Ј. Ражнатовић и Ђуро И. Јовићевић. Из села Додоши, Бобија, Јанковића крш, Рваши и Других у околини, као комити били су још у то вријеме и: Саво П. Краљевић, Ђуро С. Драгојевић, Јово Ш. Татар, Лука И. Јовићевић, Видо Ј. Ражнатовић, Периша Ј. Јанковић, Мило М. Пајовић, Марија М Татар, Илија С. Бушковић, Марко А. Лопичић, Рако М. Јовићевић, Лазар С. Вукотић, Видо Л. Вукотић, Саво С. Вукотић, Лука Б. Јовићевић, Мило М. Пајовић и Марко М. Јовићевић.

Одбјегла су у шуму у знак отпора окупационим властима 28. фебруара 1921. године из Ријечке и Љешанске нахије ова лица: Стеван П. Јовићевић, Душан М. Јовићевић и Љубица М. Јовићевић из Чешљара, као и Васо И. Јанковић, а исто су учињели из Добрске жупе син Јован М. Милановића, официра црногорске војске, који је вршио пропаганду и агитацију и отпор против окупационог стања и режима, Стево Јовановов Милановић, и Мирко Вујовић. Власти су почетком марта 1921. године издала рјешење о хапшењу Васа Лекића из Комарна и Илије И. Ражнатовића са Липовика, под оптужбом да су организовали и извели презов преко Скадарског језера за Албанију, устаничке, комитске групе коју је предводио црногорски официр и борац за право, част и слободу Црне Горе Јован Николић. Окупационе власти су 3. марта 1921. године извшиле хапшење Васа Лекића и Илије И. Ражнатовића.

И на сјеверу Црне Горе комитски и устанички покрет у то вријеме био је веома запажен. У АнДријевачком округу почетком марта дјејствовало је у знак отпора окупационим властима 18 комита, чији су вође били капетан црногорске војске Стеван Лекић, из среза Краљског, и црногорски Барјактар Богић Јововић, који је раније одржавао везу с генералом Радомиром Вешовићем, из среза АнДријевачког. Из среза плаво-гусињског било је 406 Муслимана, који су након плавогусињске побуне 1919. године, успјели да емигрирају у Албанију, а њихови главни вође су били из Плава: Бејто Аџнајоровић, Шељко Куртић, Асо Феровић и Медо Феровић.

Окупационе власти су посредством својих милитарних органа 23. марта 1921. године извршиле хапшење Ђура Филипова Кривокапића, сина чувеног црногорског устаника и герилца Филипа Кривокапића, из Доброг дола у Цуцама, а дан касније ухапсиле су и његовог рођака Андрију Видакова Кривокапића. Тада су ухапшене и саслушаване и Плана Маркова Кривокапић, стрина Ђура Кривокапића, и Борика Кривокапић, мајка Андрије В. Кривокапића.

crnogorski komiti 292x409 Аџић: О злочинима и прогонима великосрпских конквистадора у ЦГ (1919 1929)

Црногорска ослободфилачка борба герилског карактера реално у то вријеме није у коначном објективно могла имати побједоносни резултат, али црногорски устаници и комити и то значајан дио њих подносио је велике жртве и ишао бекомпромисно у борбу до посљедњег даха. Окупационе власти су затворске ћелије пуниле црногорским комитима и устаницима, који су им пали шака. Тако су у тамницу на Цетињу 28. марта 1921. године стражарно споведени ухваћени црногорски комити и родољуби Вуко Стевовић, из Прентина дола и Лазар Рогановић из Кобиљег дола, оба из цуцке општине. У то вријеме, и током читаве 1921. године, окупационим властима задавао је велике муке и немиран сан и црногорски устаник и комита Филип Милошев Кривокапић из Цуца, са комитском групом којој су припадали и Ђоко Гајов Кривокапић, Јово Савов Кривокапић и Ђоко М. Ђуровић, сви из Цуца. За Филипом М. Кривокапићем још раније власти су биле расписале потјерницу и обећале награду онима који га ухвате и убију од 100.000 динара. Међутим, Филип Милошев Кривокапић је тада успјешно са својом комитском групом избјегавао хапшење и успјешно се супртотстављао окупаторским гонитељима. Власти су ухапсиле и саслушавале 6. септембра 1921. године Јоку Филипову Митровић, из Војковића, сестру комите Филипа Милошева Кривокапића. Филип Кривокапић је заједно са комитском групом Сава Челебића и Ђорђија Кустудића, у друштву од 22 комита, 13. септембра 1921. године емигрирао за Албанију.

У ноћи између 25. и 26. септембра 1921. године побјегао је из болнице на Крушевцу, ђе је био упућен на лијечење, црногорски устаник и комита Ђорђије Савов Драшковић, из Петрова Дола, Цуце, који је био затвореник у Подгорици.

Маја 1921. године власти су ухапсиле и саслушавале црногорског устаника, емигранта и комиту Видака Цвијовића, који је био поручник у црногорској војсци у егзилу у Гаети (Италија). Многи црногорски устаници и емигранти, који су се током 1921. године вратили из Гаете у Краљевину СХС, били су хапшени и саслушавани од стране влаасти. То је би случај и са повратницима из Италије, Душаном Липовцем из Грађана, Ђуром Ивовим Поповићем из Грађана, Блажом Бановићем из Прекорнице, Ђуром Липовцем и Јованом Липовцем из Грађана и Николом Перутовићем, из чевске Марковине.

У Никшићком крају 22. јуна 1921. године приморани су на предају у Никшићу властима, црногорски устаници и комити, оглашени одметницима, Секуле Алексић и Душан Голубовић. Јуна 1921. године убијен је од стране окупационих власти познати црногорски устаник и комита Обрен Алексић. Убијен је и комита Алекса Биберчић, који је био у групи заједно са Обреном Алексићем, који је тада такође убијен, а који су комитовали најчешће на подручју Грахово-Билећа. Од априла до јуна 1921. године предали су се властима комити, двојица Шекарића, а затим и комита Илија Суботић. Крајем јуна 1921. године у Невесињском срезу убијени су комити Јован Кртолица и Перо Бабић, а рањен и ухваћен Машан Батаковић. Они су сачињавали комитску групу, која је тиме разбијена од стране органа окупационих власти. Припадник те комитске групе био је и Видак Мандић, ухваћен је од стране жандармеријске патроле која је припадала Никшићком жандармертијском воду 13. јуна 1921. године и спроведен у затвор.

У сукобу са жанармеријом 24 фебруара 1921. године на простору сјеверно од Жабљака према Пљевљима погинуло је и рањено 5 комита оглашених за одметнике. Такође, 24 фебруара 1921. године у оружаном сукобу са жандармеријском патролом из вода Шавничког, одбијајући позив на предају, погинуо је црногорски комита Мирко Кнежевић.

Црногорски комита Павле Головић, из Прошћења, срез шавнички је био ухапшен од стране жандарма, али је успио да побјегне од спроводника 13. децембра 1921. године.

Током 1921. године властима се предало 12 црногорских комита из Цуцке, Бјеличке и Загарачке општине и то: Милош З. Кривокапић из Трешњева, Нико Р. Перовић, са Извора, те из Заљути: Душан Ј. Кривокапић, Тодор И. Кривокапић, Нико Ј. Кривокапић, Нико М. Кривокапић, Андрија Ј. Рогановић, Буковица, Гулуб Ј. Рогановић, Буковица, Милан К. Милић, из бјеличког Дуба, Радован П. Вујић, Диде, Вуко АнДрић, Меоца и Мироје Оташевић, доњег Загарча. Као одметници, недоступни властима тада су из чевског среза били Андрија РаДуловић из Комана и Андрија Пејовић из Бјелица. Из Среза Чевског, према подацима Нечелства чевског округа, од 8. јануара 1922. године, у 1921. години било је 128 одметника-емиграната, од којих су се повратили у земљу 72, а у Италији и Албанији се налазило још 56.

Потпоручник црногорске краљевске војске Драгиша Драгићевић, у једној изјави говори о злочинима и насиљу српског режима на територији Црне Горе, што су као свједоци потврдили Алекса Ђокић и Милош Турчиновић, сљедеће: »Мјесеца августа 1919. дошле су србијанске трупе у моје село, те дознавши да су синови Васка Драгићевића, старца од 80 година, устали да бране част своје домовине и својих, ухватили су га те везана тукли са мокрим конопом, пријетећи му са смрћу да каже гдје су му синови. Пошто нијесу то могли од њега дознати, јер исти то није знао, покушали су на најгрознији начин, затворивши га у његовој сопственој кући, и запаливши му исту, како би га на то нагнали. Видјевши да исти остаје непоколебљив при својој одлуци, угасили су му кућу коју су запалили и опљачкали је. Њега су тако стара бијући у затвор послали. И његовог сина Илију привезали су за једна кола, те бијући га нагонили да иста вуче све док не прокаже свога брата и остале устанике. И његовог другог сина, Николу, бившег писара Капетанског суда из Спужа, затворили су. Најгрознијим мукама хтјели су и од њега да дознаду гдје су устаници. По четири пута изводили су га на стријељање, те пошто ни од њега нијесу могли ништа дознати, тако измрцвареног напокон су га убили. Устаник Лакић Марковић, који је био са нама, несрећним случајем допао је у њихове зликовачке канџе. Истога су послије дугог мучења убили и његов леш на улицу бацили, гдје је за три дана несахрањен остао, те напокон по њиховој наредби морала га је његова жена укопати« . (Др Шербо Растодер, ц. д. Том трећи, стр. 1528-1529).

Црногорски устаници, који су водили жестоку герилску, комитску борбу за Право, Част и Слободу Црне Горе: Живко М. Никчевић, секретар Министарства унутрашњих послова, Милисав Никчевић, учитељ, Радојица Никчевић, четовођа, пор. Јован Николић, потпор. Ђорђије Кустудић, потпор. Марко Вујовић, потпор. Марко Поповић и потпор. Спасоје Драшковић су 28. марта 1920. године (Будош) поднијели опширан извјештај Предсједнику Црногорске Владе у прогонству (Неј код Париза у Француској) Јовану Симоновом Пламенцу о сукобима у Никшићком поДручју крајем 1919. године и у почетку 1920. године, ситуацији у крају и насиљу, злочинима над народом. У том извјештају наводи се да је 12. XИ 1919. одине погинуо црногорски устаник Никола Николић. Исти извјештај саДржи и то да је 19. XI 1919. г. »непријатељ је топом гађао у села Витасојевиће и Бокмилојевиће, ушао је у села и заробио Радула Бошковића са још једним Другом«. Описујући оружане конфронтације између црногорских устаника и српских трупа они у извјештају наводе да је »непријатељ заузео Царев Мост, извео топове на Пандурицу и одатале отворио паљбу на куће Стубичке. Тога дана саставиле су се војске из Никшића и Подгорице на Пандурицу и по свом обичају одмах отпочеле пљачку по кућама и животиње. Том приликом запалили су и двије куће. У овој борби погинуо је од стране наше један сељак Никчевић код куће којега је непријатељ убио а који није учествовао у борби. Одмах су ухватили 16 сељака Никчевића које су тукли, послије повезали у ланце и повели у Никшић те их ставили под волтове од Пиваре гдје и данас труну. Заробљеног Радула Бошковића са Другом повели су у Никшић и како смо извијештени одмах су обојицу растргли на бајунете, а вјероватно је, пошто до сада о њима двојици не зна нико ништа. Родитељи заробљеника ишли су код власти те их питали гдје су им синови, а ови су им одговорили да неће никад за њих знати гје су«. У поменутом извјештају црногорских устаника поднешеном Јовану С. Пламенцу, наводи се да је црногорски устаник Милосав В. Никчевић 19. XИ 1919. године у својој кући био опкољен и заробљен од стране војске, која га је ухватила и у ланцима везаног повела, заједно са једним сељаком, код њиховог војног команданта. Овај командант је наредио да се без испитИвања и без икаквог спроведеног поступка стријеља Милосав В. Никчевић »којега је војска плотуном из пушака онако везана убила насред колске линије и онако мртва Држала га на путу да га народ гледа. Том истом приликом мушкетали су и Гаврила Мујова« Исти извор акцентује да су окупационе оружане формације 20. XИИ 1919.г. у Цуцама код Бате убили два црногорска устаника Ивана Рогановића и Крста М. Поповића. У овом извјештају истиче се да су 12. И 1920. године српске милитарне групе намијењење за борбу против црногорских герилаца, комита »кријући ноћно напали накућу Кап. Драгише Бојовића гдје је био дошао на вечеру са својим братом Милом и рођаком Милутином Бојовићем. Том приликом убили су на мртво кап. Драгишу и Барјактара Милутина Бојовића, а заробили Мила Бојовића иза жестоке одбране коју су давали непријатељу из опаљене куће«. Подносиоци тог извјештаја пишу да су окупационе власти предузели бројне опресивне и терористичке мјере, радње и акте против црногорског народа »мучећи га на најгрозније начине, пале му куће, пљачкају га, затварају и туку батинама нејач, старце, жене и дјецу, стављају их под волтове гдје умиру од саме глади, јер ни једној фамилији не давају за храну ништа, ко им што за севап не дотури«. У том извјештају стоји и то да окупационе власти »Кад запале куће, из истих најприје узму за себе што је од вриједности, а остало не дају ништа изнијети него све сагори у кући. Онда отпочну палити Кошаре жита и сточну храну, сијено, сламу, овршину итд. Затим поведу са собом сву фамилију голу, босу, коју немилосредно звјерски злостављају, туку и међу собом вуку до тамница и бацају под волтове. И очевидци били смо када је шест кућа Никчевића запалили и фамилије са собом повели у Никшић 26. децембра прошле године у Никшићу, гдје се и сада налази под волтове«. Ови црногорски устаници реферишу и то како су окупационе српске власти »у једној кући смјестили по пет фамИлија«, како сељацима не дају »ни у варош, ни у млин, као ни чобану код животиње што уз њих стража не иде«, како им »не даду да обрађују ни своје имање, а вријеме је дошло да раде« итд. У томе извјештају апострофира се да су је од стране српских оружаних формација 15. фебруара 1920. године убијен поручник Крсто Кашћелан, а један устаник рањен, те да се црногорски устаник Марко Звицер »није хтио предати него је извршио самоубиство«. У томе извјештају наводе се чињенице које указују на то да су власти, плански и систематски, предузели све мјере и радње да се црногорски народ тотално осиромаши и у финансијском смислу упропасти. У том извјештају, поред осталог, запажа се и ово: »Можемо са правом рећи да је јадни и жалосни црногорски народ заборављен од свакога а нарочито од наших савезника што већ дозвољавају тирјанској и звјерској Владавини Србијанској и да и даље тирјанише по Црној Гори када им је већ познато што Србијанци чине од црногорског народа и да га потпуно упропастише« (Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје- црногорска буна и дометнички покрет 1918-1929”, Документи, Бар, 1997, Том трећи, Док. бр. 1163, стр. од 1430 до 1443).

У књизи »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића – документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори«, наводи се да су српске власти »у септембру 1919. године ухватиле устаника Радула Бошковића и одвели га на Богетиће. Тамо су га привезали на теретна кола и у бијесном трку вукли га све до Никшића (3 сата пута). Стигавши у варош, јадника су привезали за Дрво и забављали се бодући га с времена на вријеме бајонетима тако да би његове муке продужили. Он је умро исто вече«.(“Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића – Документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори”, Рим, 1921, стр. 30).

У Резолуцији црногорских избјеглица у Италији, донешеној 20. априла 1920. године у Риму упућује се и протест Мировној Конференцији »против злочина које је у Црној Гори починила српска војска, која пали куће, уништава села, плачка и плијени имовину, баца у тамнице, убија и масакрира најугледније људе у земљи итд. итд.«. У тој резолуцији, уз остало, тражи се од Конференције мира да »не одобри присилну анексију Црне Горе Србији, и да црногорском народу обезбиједи све потребне услове да се слободно опредијели, а посебно да се из Црне Горе евакуишу српске трупе и власти и да тамо дођу међународне трупе«, као и то да »Мировна Конференција нареди српској Влади да из затвора ослободи стотине виђених Црногораца који су тамо бачени прије 17 мјесеци само зато што су се истрајно опирали присилној анексији Црне Горе Србији. Међу тим затвореницима су и министри и посланици који су 1914. г. дали свој глас, спонтано и безусловно, за објаву рата Централним силама и то да би се притекло у помоћ Србији; има међу њима и генерала који су крајем 1915. године захваљујући херојском подухвату црногорске војске успјели да спасу српску војску у повлачењу од потпуне приопасти« (Др Шербо Растодер, ц. д. Том ИИИ, стр. 1491-1492). У име више хиљада црногорских емиграната ту резолуцију су потписали: Лазар Мијушковић, бивши Предсједник Црногорске Владе, генерал Андрија Раичевић, генерал Ђуро Јововић, Јово Поповић, бивши Предсједник Владе, Посланици у Скупштини: Вуко Мартиновић, Лабуд Петровић, Ђуро Вучинић и Вуко Кривокапић.

Предсједник Владе Краљевине Црне Горе у изгнанству и њен министар спољних послова Јован Симонов Пламенац је 30. октобра 1920. године из Рима упутио ноту Владама: Француске, Велике Британије, Италије, Сједињених америчких Држава и Јапана, у којој истиче, поред осталог, и ово: »Када је новембра 1918. године србијанска војска, као дио савезничке војске, која се налазаше под командом француског генерала Венела, односно, генерала Франше Д’Епереа погазила суверенитет савезничке Црне Горе и прогласила брутално њену анексију Србији, окупационе трупе Србије затвориле су један велики број црногорских патриота. Број затворених Црногораца од стране србијанаца због чисто политичких разлога достигао је до 4.000 особа, али он није увијек један исти, јер су неки држани по неколико мјесеци или годину и више дана па ослобођени, а на њихово мјесто долазили су други. Међу затвореним било је, а има и сада, и дјеце и жена, чак и трудних, које су се у затворима порађале, а које су затваране само због репресалија према њиховим мужевима, односно родитељима, који нијесу хтјели признати злочин насилне анексије Црне Горе, него су њену част и право бранили са оружјем у руци«. У овој ноти Палменац наводи »да је један велики број оних који су затворени још у децембру 1919. године«, те да се међу затвореницима налазе »неколика бивша министра« црногорска, као и »један велики број посланика, виших официра и чиновника, свештеника, затим генерала, који су у овом рату побјеђивали непријатеља и чије су војске својим херојством и пожртвовањем спасле концем 1915. године од сигурног и потпуног ропства остатке разбјене и разоружане војске србијанске, која је преко Црне Горе и Албаније бјежала ка обалама Јадрана, да одатле буде превезена од савезничке војске на Крф. Већи дио од ових затворених патриота затворен је само с тога, што је покушао да насилно проглашеној анексији Црне Горе упути, због тога међународног злочина, писмен протест Конференцији мира, или на сличан начин манифестовати своје негодовање због тога насиља. Само један дио затворен је стога, што је узео учешћа у устанку против фелонске савезничке, односно, србијанске војске. Стање ових патриота, а нарочито њихових породица је очајно, јер су лишене својих оЧева и хранитеља већ пет година (три године аустријског и двије године србијанског ропства). То је одлучило 80 од њих, који се налазаху затворени у неком од одјељења једног импровизованог затвора на Цетињу, да се покушају спасти бјегством. Тај свој покушај они су извели у јулу ове године. Једном приликом кад је србијанска стража ради прегледа отворила врата од одјељења, у ком су затвореници били збијени »један до Другог« они су јурнули ка вратима. Стража их је дочекала и убијала их »као зечеве«, према експресији србијанског команданта на Цетињу. Том приликом убијено их је 23 и међу њима бивши под-префект Симо Кривокапић, један дио је пао у руке Србијанаца, а једва једна половина спасла се бјегством у оближња брда, и приДружила се устаницима, одлучена, као и читав црногорски народ, да се до смрти бори противу нечувене неправде и варвара у XX вијеку. Сви ови злочини и све ове жртве нијесу биле довољне, да задовоље крвожедну ћуд Владе и принца-регента Србије, чији је престо-као што се зна- умрљан толико пута крвљу невиних жртава. Патриоти црногорски, о којима је ријеч, изведени су ових дана пред србијанским пријеким судовима у Подгорици и на Цетињу за велеиздају, док генерал Вешовић са својим младим сином затворен у биоградској тврђави, одговара за исту »кривицу« пред судом у Београду. Треба напоменути, да је ово онај исти генерал Вешовић, бивши црногорски министар војни, који је 1916. и 1917. водио герилски рат противу аустријских окупационих трупа и због чега му је у име репресалија објешен невин брат, студент права, а стари отац и двије кћери затворене, који је злочин тада изазвао општу индигнацију код читавог цивилизованог свијета« – писао је Јован Симонов Пламенац. (Виђи: Др Шербо Растодер, ц. д. Том ИИИ, стр. 1503-1504-1505.

У књизи »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића-Документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори«, пише и ово: »Очајно стање затвореника и њихових породица приморало је неке од њих на очајан корак који се је трагично свршио. Осамдесет затвореника Црногораца одлучило се јула 1920. године да побјегне из затвора на Цетињу, приликом прегледа затвора од стране србијанске страже. Чим је стража отворила врата, затвореници су јурнули да бјеже, а србијанци су убили 23 на мјесту, међу којима и бившег племенског капетана Сима Кривокапића. Један дио од оних, који су остали живи, успјели су да побјегну и умакну у горе, Други, који су били рањени, пали су у руке Србијанаца, који су их дотукли. овом приликом нијесу поштеђели ни њихове породице; тако су, на примјер, испребијали Ику, жену Васа Мартиновића, ( избјеглог у Италији) само зато што није казала ( што онас у ствари није знала) да се њен ђевер Саво Мартиновић, рањен, сакрио у поДруму њене куће«. (“Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића- Документа о злочинима Сбијанаца у Црној Гори”, Рим, 1921, стр. 17).

Власти Краљевине Србије су, од краја 1918. године, на територији Краљевине Црне Горе, након њене окупације и насилне анексије, посредством свог апарата за принуду, почињеле злочине као што су: убијања, мучења, силовања, интернације, гладовања, узурпације цивилне власти од стране војске, присилна регрутовања, пљачке и конфисакције непокретне имовине, незаконите намете, уништавање историјских и културних споменика, стријељања затвореника, заробљеника и рањеника, разне злочине против цивила, злостављања, принудне мјере попут секвестра, реквизиција и контрибуција, девалвације и укидање новца, као и бројне Друге репресивне, угњетачке, поробљивачке и асимилаторске радње и акте. Свему томе били су изложени Црногорци и Други црногорски грађани, који нијесу били у служби Београдских власти или њихови јањичари. Таква је била слика свирепог и крвавог режима који је Владао на простору Црне Горе од 1918. године, у доба када је Краљевина Црна Гора присаједнињена, припојена Краљевини Србији, алијас Краљевини СХС. Ту чињеницу констатује и предсједник црногорске Владе у прогонству Јован Симонов Пламанац у једном писму, којег је 31. марта 1919. године, из Неја код Париза, упутио Предсједнику С. А. Д. господину Вудроу Вилсону, у којему га обавјештава »о српским покољима и криминалу и политици инквизије против појединаца и заједнице«. (Проф. Др Драгољуб Живојиновић, “Црна Гора у борби за опстанак 1914-1922”, Београд, 1996, стр. 369).

Евидентно је, Црна Гора је од 1918. године, када јој је наметнут великосрпски јарам, била поприште монструозних и морбидних злочина, покоља, мучења и терора. Органи цивилне, полицијске и војне власти биле су окрутне према народу. Није су се бирала средства да се огњем и мачем освоји и покори Црна Гора. У том послу активну улогу имали су и бројни црногорски јањичари који су се дочепали власти и који су имали овлашћења и оДријешене руке да сломе и угуше сваки отпор црногорског народа великосрпској агресији, инвазији и окупацији. За једну од парадигми такве политике, која је била огрезла у злочинима и терору, оптужен је и сматран и начелник колашинског округа Бошко Бошковић, за којега важи да је био фанатични унитариста и члан Демократске странке Љубомира Давидовића, односно његовог крила којег је предводио министар полиције Краљевине СХС Светозар Прибићевић. Бошко Бошковић је био »бахати представник власти о којем се расправљало и у југословенској скупштини још 1921. године због терора који је проводио. Био се замјерио многима, због своје бахатости и искључивости. Зеленашима због суровости којом им је прогањао (убио је Петра Дуловића зато што му је брат Тодор био у комитима), радикалима због терора приликом избора и у политичким обрачунима, Муслиманима због учешћа у погомима 1912. године у Коритима«, констатује Др Шербо Растодер.. (Др Шербо Растодер, “Три свједочанства о покољу над Муслиманима у Шаховићима новембра 1924.године”. Рад је објављен у часопису “Алманах”, бр. 7-8, Подгорица, 1999, стр. 251).

Начелник колашинског округа Бошко Бошковић од стране претпостављених никада није одговарао у судском поступку за своје чињење и нечињење. Био је пензионисан у својству инспектора Министарства унутрашњих дјела. Бошко Бошковић је убијен 7. новембра 1924. године на путу Мојковац-Шаховићи. Биографија Бошка Л. Бошковића (1887-1924) објављена је у часопису »Ратник«, 1928, ИИ, 120-124. Поводом смрти Бошка Л. Бошковића писала је »Слободна мисао« 12/ 1933, 3, 4. За његово убиство осумњичен је познати муслимански одметник Јусуф Мехоњић, који је доцније ликвидаран у Албанији од стране југословенске тајне полиције. Гласине да је Јусуф Мехоњић са Дружином убио Бошка Л. Бошковића прихваћене су као »непобитна чињеница«, како од стране власти, тако и од стране штампе. »Иначе, Јусуф Мехоњић је био родом из Грнчарева и словио је као један од вођа комитског покрета у Саџаку. Био је члан Косовног кимитета и учесник у борбама против Ахмед-Зогуа, југословенског кандидата за албански престо, на страни Бајрам Цурија и тадашњег предсједника албанске Владе Фан Нолија. Послије насилног свргавања ове демократски избране Владе, Јусуф Мехоњић је био ликвидиран од стране југословенске тајне полиције«, пише Др Шербо Растодер. (Др Шербо Растодер, »Три свједочанства о покољу над Муслиманима у Шаховићима новембра 1924«, Алманах«, бр. 7-8, Подгорица, 1999, стр. 252.)

Послије убистава Бошка Бошковића догодио се, уз солидарност ондашњих државних власти, из осветничких али и Других порива бестијални покољ Муслимана у Вранешкој Долини и Шаховићима (данашње Томашево) новембра 1924. године, којег су извршили његови племеници у масовном походу. Истрага о злочинима у Шаховићима није спроведена.Од стране власти злочин у Шаховићима је заташкан. Убиство Бошка Л. Бошковића био је повод за масакре и геноцид над Муслиманима у том крају. Прави разлози и мотиви били друкчији. Милован Ђилас у својој књизи » Бесудна земља«, која је на енглеском језику објављена у Лондону 1958. године, наводи податак да Бошка Бошковића нијесу убили Муслимани, него Црногорци, главари из Колашина у политичком конфликту. »Да би неправда била потпуна, Бошка нијесу убили муслимани него Црногорци, главешине из Колашина. То је мој отац касније сазнао од повјерљивог знанца«, констатује Милован Ђилас. Он процјењује да је број жртава тог свирепог злочина износио око 350 особа. Један службени извјештај од 12. августа 1925. године говори да је тада у ноћи између 9. и 10 новембра 1924. године и цијели дан 10. новембра те године убијено око 120 Муслимана и запаљено 45 кућа поред пљачке која је истовремено извршена. Покољ Муслимана у Шаховићима заслужују посебну пажњу и анализу, а до сада он је био предмет осврта више аутора.

Milovan Djilas 409x292 Аџић: О злочинима и прогонима великосрпских конквистадора у ЦГ (1919 1929)

Милован Ђилас је злочину у Вранешкој Долини и Шаховићима посветио највећи дио свога обимног дјела »Светови и мостови«, Повести у три књиге, два тома, Матица српска, 1997. У том свом роману, уз остало, Ђилас пише и о убиству Бошка Л. Бошковића као и о починиоцима тог убиства. Разумије се, Милован Ђилас говори у књижевној форми. Лик и дјело Бошка Л. Бошковића у роману »Светови и мостови«, за претпоставити је, крије се под Другим именом, као и Други ликови и мјеста.Тај лик је »Булат«. Међутим, када говори о томе ко је извршилац убиства Бошка Л. Бошковића, Ђилас користи не имагинарне, него реалне ликове, мада и то треба узети хипотетички. Наиме, у својој причи Ђилас употребљава имена »браће Радоша и Драга«, као особа које су били комити и које су, по његовој причи, убиле » Булата« иза чијег се Ђиласовог измишљеног, литерарног лика крије стварни Бошко Л. Бошковић. Из описа Милована Ђиласа, имплицитно се у тадашње прилике боље упућеним читаоцима сугерише и скоро неумитно намеће сумња да су у стварности Бошка Л. Бошковића убили чувени црногорски комити браћа Радош Пунишин и Драго П. Булатовић те да су његово убиство из политичких разлога организовали колашински главари који су били жестоки противници власти и политике чија је персонификација био и Бошко Л. Бошковић. Аутор ових редова извлачи такву претпоставку на основу пажљивог ишчитавања поменутог Ђиласовог дјела, не тврдећи да је то истинито. И сам Ђилас, прави извјесну ограду и опрезно констатује на једном мјесту поменутог романа: » Па ни ја, чак ни послије толико година, не Држим да су моја запажања, а поготово закључки сасвим поуздани: наше непосредно поСтојање, увијек Друкчије, чини да свагда Друкчије и просуђујемо-стварност коју је немогућно појмити и изразити у свој њеној многостраности«. (Милован Ђилас ,» Светови и мостови«, Повести у три књиге, два тома, Матица српска, 1997, стр. 535). Дакле, то треба узети са резервом, у форми претпоставке и то обориве, јер не постоје, или Бар их ја нијесам пронашао, конкретни, вјеродостојни, материјални докази, архивска документа или нека Друга свједочанства, која би потврдила да су Бошка Л. Бошковића убили Радош и Драго Булатовић. (Новак Аџић, “комитске војводе Радош Булатовић (1885-1929) и Драго Булатовић (1876-1929)-“Судбине црногорских патриота”, Подгорица, 2004. стр. 391-401.). Аутор ових редова ослања се само на асоцијације и алузије које Милован Ђилас чини у књизи » Светови и мостови«, до којих је дошао поступком тумачења. Међутим, понављам, ово што слиједи може али и не мора да буде истина. За писца ових редова, одговор на питање: ко су прави организатори и извршиоци убиства Бошка Л. Бошковића, ипак, остаје мистерија. У роману »Светови и мостови«, Трећа књига, Четврди део, Бдења, пише о » Булатовљевој погибији« (у литерарној интерпретацији ријеч је о алузији на Бошка Л. Бошковића). Милован Ђилас кроз уста једног од својих имагинарних ликова у роману, говори да је у убиству » Булата« било умијешано неколико особа, да је истина о томе ко га је убио Држана у тајности, да се о томе из политичких разлога ћутало.»Откривање убица би пружило згоду властодржцима – одреда присташама уједињења Црне Горе и Србије са да се обрачунавају с противницима тога уједињења«, пише Ђилас (Милован Ђилас, н. д. стр. 539.). Он посредством једног свог литерарног »јунака« наводи у вези са саопштавањем верзије о погибији »Булата« сљедеће: »поодавно су престали разлози ћутања, а самим тим је и истина изгубила живи значај: ја је казујем из људске потребе да се тајне откривају«. (Ибидем) На тој територији, пише Ђилас, »У то вријеме била су претекла још два црногорска одметника, и то из братства Булатовљевог – браћа Радош и Драго. њихова Друђина је у првим данима уједињења побила десетак жандарма, који су продрли у њихов забити завичај, а потом се с већином племена неколико дана опдупирала војсци и уједињашким одредима«. Ђилас потом констатује: »За разлику од Других одметника, браћа нијесу ни окупили Дружину, нити се некој Дружини прикључили, него су четовали сами и веома повучено, тако да су им власти тешко улазиле у траг« (Наведено дјело, стр. 540.). Ђилас пише да браћа Радош и Драго »важили су за храбре и око њиховог имена- били су се у народним представама спојили у један појам, ако не и у једну личност- ширила се посебна тајанственост: били су пристутни свугдје и нигдје, па тако ширили страву, иако се нијесу светили за потказивања и гоњења. Били су већ времешни и у свему различити.Радош је био млађи и мањи, али одважнији и неопрезнији. Он је био и гласитији, па су ваљда због тога најприје помињали његово име. Али је у свему слушао свог брата Драга, покрупног и преразложног педесетогодишњака. нераздвојни, кретали су се махом ноћу и зимовалуи по земуницама у прашумама. Заједно су и погинули, издани од јатака прокушаног на мукама и у злодијелима – десетак година послије догађаја испричаних у овим записима«, пише Ђилас (Исто). »Њихов живот би могао бити чудесна прича о братској љубави и људској патњи, о сластима лова на људе и позвијривануу човјека у борби за живот и идеју… Али ја се на њима не задржавам због тога, него што су они убили Булата. Истина, намисао није била њихова, него тројице главара, Булатовљевих школских и ратних Другова, али противника уједињења са Србијом. На тај подухват их није толико навела освета за Булатовљева насиља-огорчења на њих су се већ била стишала, а нити његов нагли успон-он јевећ био досегао свој врхунац а они се већ и без њега неповратно сурвали у провалију. Морало им је у глави прокључати да се убиством Булата не да ништа измијенити у историјском збИвању- заједништво са Србијом је већ постало и начин живота већине Црногораца. Држим да је њих на то понајвећма подстакла озлојеђеност поражених, који се историји, односно протеклим збИвањима свете на њеним извршиоцима. Убиство је и замишљено и извршено веома смишљено. Чак ни на Радоша и Драга није могла пасти сумња. Знају се да они крстаре и скривају се подалеко од… и мјеста погибије«, пише Ђилас (Наведено дјело, стр. 541.). Ђилас наводи да су Радош и Драго » познати као староковни, чак и у бубу огрезли ради племенске самостојности. Истина, Булат је ту буну угушио, али у име Државе- мржња се временом с њених службеника преноси на њу. Штавише, ако би на Радоша и Драга и пала сумња- они се због ранијих дјела не би предали, а камоли признали још убиство Булата , пише Ђилас (Ибидем). Ђилас наводи да су у планирању и припремању убиства »Булата« (читај Бошка Л. Бошковића) учествовали четворица колашинских главара. За » Булата« Ђилас кроз лик једног свог књижевниог јунака каже да је био »црногорски душманин« те да он у себи није носио »Црну Гору и независност црногорску«. (Неведено дјело, стр. 543). Дјело Милована Ђиласа »Светови и мостови« спада у домен литературе мемоарског карактера, која је такођер и историјски извор аутобиографског типа.

Др Секула Дрљевић, познати црногорски правник и политичар, у једној својој књизи забиљежио је и ово: »Српска војска, окупирајући Црну Гору при крају 1918., ушла је у њу истим путем, којим је бјежала при крају 1915., да не буде заробљена. Ушла је у Црну Гору преко гробова Црногораца, који су изгинули, да она, савезничка војска, не буде заробљена. Била је под вођством частника, који су, по вањштини, наликовали на људи. Њихова каснија дјела у Црној Гори доказала су, да су звијери«. (Др Секула Дрљевић, »Балкански сукоби 1905- 1941«, штампано у Загребу, репринт из 1944, објављен 1990, приредио и поговор написао др Данило Радојевић, стр. 98).

У тескту који слиједи навешћу неколико чињеница и аргумената којима се, експлицитно и имплицитно, потврђује да су Црна Гора и њен народ били жртве магмум цримена, односно, терора, опресије, корупције, подвале, диктатуре и лажи ондашњег режима. Тај факат констатује и славом овјенчани црногорски војсковођа, генерал Радомир Вешовић, бивши министар војни у црногорској Влади током Првог свјетског рата и комитски вођа у Црној Гори током аустро-угарске окупације и доцнији борац против политике уништења црногорске Државе и један од првака Црногорске федералистичке странке. Он је од стране српских власти ухапшен 26. новембра 1919. године и утамничен у Београдском затвору у којему је робијао петнаест мјесеци. Кад је изведен пред суд у Београду, на монтираном процесу, 11. фебруара 1921. године генерал Вешовић рекао је и ово: »Црна Гора је данас претворена у пакао много страшнији од оног Дантеовог. Па ни Данте се није сјетио да шиљке удара под нокте и да мачке ставља женама под сукње, као што се то ради у Црној Гори. Једној мајци су ударали шиљке под нокте да каже гдје јој се крије њен син комита; Другој су стављали мачку под сукњу и завезали сукњу одоздо, а онда ударали мачке које су се разбијесниле кидајући месо несрећне жртве, а све то да би приморали жену да открије гдје је њен син комита. Несрећница је одбила да прокаже сина, али је од удараца и од гребања разјарене животиње издахнула«. (Ова изјава генерала Радомира Вешовића изречена у прилог своје одбране на суду објављена је у књизи »Улога Француске у насилној анексији Црне Горе«, Рим, 1921. године, Друго издање, Бар, 2000, стр. 157-158. Видјети и књигу: »Ђенерал Вешовић пред судом«, Земун, 1922. године).

Вриједно је овом приликом навести да Милован Ђилас у роману »Црна Гора«, којег је написао у затвору у Сремској Митровици 1958. године, а који је први пут штампан у Београду 1989. године, а други пут на Цетињу 1994. године, у трећем дијелу књиге који носи назив Крај, описује, уз остало, и мучења црногорских индипендиста и федералиста, тј. зеленаша, вршена од стране органа власти након 1918. године, у вријеме »крвавог и насилног уједињавања Црне Горе«, како он то формулише. (Милован Ђилас, роман “Црна Гора”, Цетиње, 1994, стр. 264.). У том свом књижевном дјелу Милован Ђилас, као илустартИван примјер мучења црногорских зеленаша од стране жандарма, наводи случај једног ухапшеног црногорског командира. Према казИвању Ђиласа, један млади жандарм, на изненађење присутних, носио је »у рукама огромну зеленопругасту мачку«. (Милован Ђилас, ц. д. стр. 273). То је изазвало радозналост осталих, а један од њих се питао: » Ког ће му ђавола мачка«. (Ибидем). Онај коме је припало да обави радње мучења над психофизичком конституцијом ухваћеног зеленаша, црногорског командира, како описује Ђилас, »преузео је мачку од жандарма, а овом нареди да распаше командира и да му оДријеши широке гаће исткане од неваљане бијеле вуне и какве су још једнино носили старији људи«. Џелат је онда поручио жртви: » а пошто се ви зеленаши жалите да вас бијемо – ни прстом те нећу таћи, а ти гледај како ћеш грб бригадирски у боју с мачком зарадити«, пише Ђилас. Ухапшени црногорски командир, схвативши што му је намијењено, тражио је да га у мучењу поштеде такве срамоте, али од тога није било ништа. Ђилас на страни 273 свог дјела наводи да је извршилац радњи мучења прије него што је почео да садистички мучи жртву »и прије него што му мачку стрпа у лијеву ногавицу, завири овој под реп и службено протумачи: О, мачак! Е не можеш нас прекорити ни да о твом звању и части не водимо рачуна – дијелићеш мегнан с мушком, а не са женском. Затим је брзим покретом преузео од жандарма учкур, подигао гаће и завезао их мртвим узлом око струка« црогорског командира. » прије него је он с тим и био готов, мачка поче да се сакупља и опружа, скаче и мауче, тражећи излаза из гаћа. Около наста смијурија, најприје опрезна- све док не видјеше да се и главари смију- а потом све бучнија«, пише Ђилас. (Милован Ђилас, ц. д. стр. 274.) Мачак је, по Ђиласовом опису, био подбадан шиљком од челика и ударцима џелатовог штапа, а командир је покушавао улазуд да избјегне његове уједе и гребања. Сви пристуни су се, тврди Ђилас, »окупили око жртве соколећи ко мачка ко командира«, констатујући да је такав поступак мучења изазивао луд смијех присутног писара. Џелат и жртва се једино нијесу смијали. Што се жртве тиче, »видјело се да стеже вилице и можда би се чула шкрипа његових зуба када бучна смијурија и поцикИвање не би сваки шум надвладавали«, пише Ђилас. Црногорски командир који је мучен »није ни молио ни запомагао« тврди Ђилас. (Наведено дјело, стр. 275.). Након ритуалне садистичке процесије мучења, представник органа власти је наредио да жртви »изваде мачка из панталона и да га одријеше«, акцентује Ђилас. Жртва потом сједе у снијег, зари лице у шаке и залелека: » Леле мене данас па задовијек, црни образе мој«, пише Ђилас.

Ђиласов романсијерски опис мучења једног црногорског командира, којег сам у кратним цртама овђе навео, у вријеме када је Црна Гора била припојена Србији, веома увјерљиво персонификује и симболизује лице и наличје крвавог и бруталног режима који је терорисао, угњетавао, тлачио, мучио и убијао црногорске патриоте који су остали вјерни слободи, доСтојанству, части и поносу својега народа и своје земље. Иако овај Ђиласов литерарни опис нема карактер историјског извора, будући да представља само један дио из његовог поменутог књижевног дјела романсијерског профила, дакле, иако нема природу аутентичног документа, не може се оспорити чињеница да су ти и такви, идентични или слични, злочини веома често дуго година заредом вршени над Црногорцима, и не само над њима, послије 1918. године. То доказују бројна, релевантна и истинита, архивска свједоченства, као и обимна историографска и Друга грађа и литература. Уистину, Милован Ђилас, својим описом мучења црногорског командира, није ништа рекао што се у то доба, на територији бивше Краљевине Црне Горе није стварно збивало, само је томе дао књижевну форму и садржину.

Црногорски комита Тодор Дуловић, којему су раније српски окупатори убили два брата: Петра Дуловића и Михаила Дуловића, којему су запалили кућу, затворили 16. годишњу сестру и у затвору је силовали, јуначки је погинуо у борби за право, част и слободу Црне Горе у ноћи између 14 и 15. априла 1923. године у селу Присоји (у адријевачком округу) у сукобу са српском жандармеријском патролом. У том сукобу, у којему је убијен црногорски официр Тодор Дуловић, рањен и ухваћен његов ортак Радојица Оровић. То се констатује у обавијести начелства цетињског округа начелству чевског среза бр. 2523 од 16. априла 1923. године коју је потписао по наредби начелника цетињског округа секретар Рад. Томић, а у којему се доставља извјештај начелника анДријевачког округа о сукобу жандармерије са комитима, погибији Тодора Дуловића и рањавању и хватању Радојице Оровића. (Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје”, том четврти, Бар, 1997, стр. 2089.)

Књига »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића-Документа о злочинима Србијанаца у Црној Гори«, садржи и ово: »У мјесецу јулу 1919. године устаници су се упутили у цркву Жупе Никшићке и захтијевали благослов и свету причест од калуђера Павићевића (Максима-прим.Н.А). Он је то учинио Драге воље, али Србијанци су то дознали и испалили су на цркву један хитац из топа великог калибра, тукли су га и затим га бацили у тамницу« (Поменута књига, стр. 19.). Исти извор биљежи и ово: »У јулу 1919. србијанци су испребијали батинама жену једног од подносиоца овог рапорта, мајора Крста Поповића из Цуца (област Цетиње) само с тога што није хтјела рећи ђе је склонила шесторо ђеце, од којих је најстаријему 11 година. Она је због тероризирања, а пошто јој је била кућа запаљена, побјегла са ђететом од 4 мјесеца у Котор, гдје се налазила поред србијанске посаде још и и талијанска и француска. Осталу дјецу узели су добри људи- сељаци, те их Држали прикривену као своју« (Поменута књига, стр. 24.). У једном тексту Београдска »Трибуна«, орган Радикалне странке Николе Пашића, у броју од 23. новембра 1920. године, признајући злочине у Црној Гори које су починиле окупационе српске власти, констатује, уз остало и ово: »Ви сте они који су приморали архимандирта Павићевића да чисти ваше клозете«, мислећи на црногорског архиманДрита Максима Павићевића, којега су српске окупационе власти због оданости Црној Гори утамничиле у подгоричком затвору »Јусовача«, оптужујући за то Демократску странку Љубомира Давидовића.

Потпоручник црногорски Јаков Марковић је, у једној изјави о злочинима српских окупационих власти у Цуцама, за чију су истинитост јемчили као свједоци портпоручник Никола Перишић и водник Саво Јабучанин, навео: » Први случај: Кад је војска дошла у Цуце 10. 7. 1919. године под командом србијанског начелника Блажа Беговића, са којом је чинио пљачке, попалила је куће Стевану Марковићу, Митру Перишићу, Дрека Поповића, Сава Вулетића, Командира Крста Поповића. Овом наајзадњем тражила је фамилију да покоље. У исто вријеме они дознаду да им пријети опасност и побјегну у шуму. Други случај: 13. 9. 1919. године дође србијански мајор Петар Томановић са пот. поручником Милованом Драшковићем и Константином Драшковићем опљачкају и попале куће Филипу Кривокапићу са још 31 сељана а то су: 1.) Филип Кривокапић, 2.) Јово Кривокапић, 3.) Лазар Кривокапић, 4.) Илија Кривокапић, 5.) Јован Кривокапић, 6.) Тодор Кривокапић, 7.) Благоје Кривокапић, 8.) Ђуро П. Кривокапић, 9.) Ћетко Кривокапић, 10.) Ристо П. Кривокапић, 11.) Маркиша Кривокапић, 12.) Ђуро Пер. Кривокапић, 13.) Милутин М. Кривокапић, 14.) Никола Кривокапић, 15.) Голуб Кривокапић, 16.) Илија А. Кривокапић, 17.) Радован Ћ. Кривокапић, 18.) Вукота К. Кривокапић, 19.) Јован М. Кривокапић, 20.) Живко Кривокапић, 21.) Лука Кривокапић, 22.) Јанко Кривокапић, 23.) Крсто Кривокапић, 24.) Ђоко Кривокапић, 25.) Рако Кривокапић, 26.) Јоко Кривокапић, 27.) Андрија Кривокапић, 28.) Ћетко Кривокапић, 29.) Радован Рогановић, 30.) Стеван Рогановић, 31.) (…) Мијановић.
Све горе почињели су ради тога да би их присили да се закуну на вјерност краљу Петру.

Трећи случај: 5. И 1920. године кад је србијански пуковник Стојан Поповић послао војску у Цуце, пред војском су били вође т.ј. србијански п. поручник Никола Жутић, Милован Драшковић и Константин Драшковић те су поново попљачкали цијело село и одвели у затвор на Цетиње Јока Поповића са још 11 сељака.

Четврти случај: 20. И 1920. године, дошао је поново п. поручник Никола Жутић те поред осталог тирјанства пекао ноге Божу Марковићу и његовој жени Милици, и тако печених нога гонио их по главици да нађу свога сина Јакова и предаду њима у руке«, тврдио је својеручним потписом потпоручник црногорски и истакнути комитски вођа Јаков Марковић. (Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје”, Бар, 1997, Том ИИИ, стр. 1535-1539.)

Београдске власти су за команданта свих оружаних трупа и снага намијењених за гушење, ливидацију устанка у Црној Гори поставиле пуковника Стојана Поповића. Рођен је у Србији и био је официр у српској војсци. Није, дакле, био Црногорац ни у етничком, ни у националном, ни у географском, територијалном смислу. Пуковник Стојан Поповић је био члан терористичке организације »Црна Рука«. Своју окрутност испољио је у »мајском преврату« 1903. године у Србији, када је био учесник у убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге. Стојан Поповић је специјалне задатке у оружаним обрачунима обављао и у Македонији и Албанији. У Црној Гори му је био повјерен задатак да свим расположивим средствима и на све начине сломи устанички, герилски, комитски покрет и учврсти српску окупациону милитарну власт. Од својих претпостављених у хијерархији добио је за то потпуно одријешене руке. Он је тај задатак остваривао убијајући и мучећи људе, жене, ђецу и старце, рушећи и паљећи куће и домове, пљачкајући имовину, хапсећи и злостављајући породице устаника и цивилног становништва. За сламање отпора у цетињском подручју и шире пуковник Стојан Поповић обратио се надлеженим за овлашћења и инструкције, пишући им 1. децембра 1919. године ово: »По мом мишљењу, овај се крај-срез може умирити само репресивним мјерама и то према цјелокупном становништву«. (Др Димитрије-Димо-Вујовић, “Уједињење Црне Горе и Србије”, Титоград, 1962, стр. 499. ) Командант Зетске дивизијске области генерал Милорад М. Михаиловић му је 22. децембра 1919. године одговорио: »Према томе ја вам остављам слободу у раду и избору средстава да се овај циљ постигне«. (Др Димитрије Димо Вујовић, ц. д. стр. 499). Пуковник Стојан Поповић је починио масовне злочине и опресивне мјере над црногорским народом.
Наиме, српски пуковник Стојан Поповић је у цетињским селима Боково, Косијери и Ђиновићи, предузимао сљедеће репресивне мјере: »1) од заласка сунца забрањен је излазак из куће; 2) наређено је хапшење свих породица из којих неко има у шуми, као и узимање у таоце 5-6 виђенијих људи; 3) нико не може примити ни килограма брашна или Других намирница; 4) забрањен је полазак на Цетиње, на пазар или на Други посао, без обзира да ли неко има пропусницу« (Државни Архив Црне Горе, Среско начелство Цетиње, пов. бр. 356, од 5. XИ 1919 и Др Димитрије Димо Вујовић, ц.д. стр. 499.) У циљу извршења ове наредбе, на основу службеног извјештаја Среског начелства Цетиње од 5. XИИ 1919. године, ухапшено је 10 породица са 28 чланова, од којих деветоро ђеце од 2 мјесеца до 4 године и 17 жена. Одведено је у таоце 38 људи.
Командант устаника у Црној Гори командир Крсто Зрнов Поповић је у Риму 8. јуна 1920. године, у једној изјави описао злочине српске војске и њених јањичара у Цуцама на сљедећи начин:

1.) »Божа Р. Кривокапића, стара 55-60 година, и Николу Драшковића, стара 50 година, инвалида оба, су стријељали у мјесецу октобру у село Диде. Ту је била борба. Народ из села цио побјегао је био у позадину устаника, осим поменута два старца која су нашла у једној кући и обадва стријељали.

2.) Јована Маткова Илића из Заљути (села) старца од око 70 година који није могао побјећи испред војске стукли су пушкама тако да је трећи дан умро. Ово је било у мјесецу децембру прошле године. Ту је била борба ђе су Јована убили.

3.) Радула Андријина Ђуровића из села Ровина стријељали су зато што су му нашли у њега нову ловачку пушку код његове куће. Ово је било у мјесецу децембру 1919. године.

4.) Марка Перова Ђуричића из села Заљути у мјесецу октобру прошле 1919. године пробили су са два куршума пушчана зато што су му нашли неколико брава које је био сакрио да му их војска не покоље. И данас је у болницу.

5.) Крсто Драгов Поповић из села Липе и Иван Филипов Рогановић из села Трњине као устаници погинули су у борби у јануару ове године. У Цуце војска их је нашла још живе и кундацима од пушака изломила им главе. Онда су покупили околни народ нагонећи их да се заједно у коло фатају са Србијанцима око њих два мртва; говорећи народу овако ће сваки свршити ко није за Србију и тако су их Држали неукопане четири дана. Мајку Иванову Јовану стару око 70 година нашли су Србијанци ђе купи остатке од раскомаданог сина па су је палицама истукли и за плетенице вукли.

6.) Дуњаша Ђ. Поповића из села Зовине у фебруару ове године стара око 70-75 година истукли су тољагама због тога што су му нашли огањ да му гори око 11 сати ноћу.

7. ) Ђока Л. Поповића, стара 65 година у фебруару ове године бола и гола у саме танке гаће водили су га на даљини око три сата зато што је отворао врата од његове куће ноћу и Држали су да тако у затвору 15 дана. Ђоко је посјекао Селим пашу на Вучјем долу.

8.) Милици Б. Марковић из Просеног Дола тукли су табане од нога, ноге су јој пекли у ватру и врући сач метали више главе да каже ђе се налезе њени синови. Ово је било у мјесецу фебруару ове године.

9.) Илинку кћер Радуна М. Јовановића из села Граба испребијали су тољагама и косу јој откинули зато што су јој браћа долазила код куће.

Кад су спалили кућу Командиру Крсту Поповићу у мјесецу јулу 1919. године, жену су му тукли да каже ђе јој је једно мушко дијете од 4 године, говорећи да ће да га закољу. Дијете је са ђецом било пошло подаље од куће и тако је Марија, жена Крстова, одатле утекла и од тог дана и данас са шестото ђеце крила се по Боки Которској и по шумама.

Све устаничке фамилије затваране су по подрумима и тамницама по 4, 5 па и 6 мјесеца а има их још по затворима. Пуштали су их из затвора и гонили по шумама по читави мјесец дана да зову своје и из шуме да се предаду Србијанцима, а ако то не учине да ће све њихове фамилије бити интерниране у Маћедонију и понишћене. Пуковник Србијански Стојан Поповић, који је истодобно био и командант Катунског војног округа по три дана Држао је на Чево код Команде по 500 жена, жеце и стараца устаничких, без икакве хране и потпуно на одвојено поље под густом стражом. Све су фамилије забили по селима а цијела села опет у Друга тако да у појединој сељачкој кући било по 2, 3 па и 4 фамлије. Нико није смио да се удаљи од стана ни 5 минута па било као чобан било као радник; кога би ухватили платио би грдно. Нико није смио да изиде из куће нити да отвори врата од кад мркне док лијепо сване, нити му се смио виђети у кући огањ нити икакав свитак.

У борби су пред собом гонили жене и ђецу да би се боље на тај начин сачували од устаника.

Народ су силом купили да долази код цркава на благодарење Краљу Петру и да морају њему викати; ко не би дошао ма у какав посао он био платио је од тољага. Цијело покретно имање становника опљачкано је, све што је било за храну појели су и уништили, робу сву понијели, а што им се није допало они су га палили. Алат-материјал земљораднички такође поништавали су и по јамама бацали. Фрутове по долина палили су и уништавали, а жито из кућа просипали и коњима давали. Сточну храну, сијено итд., запаљивали су уколико им то није требало за употребу. Воћке су сјекли, па чак и ђе су запаљивали ( као команд. Поповићу). Робу са жена и ђеце и обућу ако им се допала свуковали су и носили. Стоку коју нијесу могли ухватити они су из пушака убијали и тако остављали. У Цуце а нарочито у општине: Гребачку и Заљуцку њих око 400 домова све су опљачкали и поништили тако да је нејач остала без ничега тако да ако остану живи остаће само о трави и коријењу. То су исто чињели по Бјелицама, Ћеклићима и осталим племенима. Много кућа је опаљено, те су фамилије многе биле приморате да голе, босе и гладне по пећинама презиме.

Међу становништвом непрестано су Србијанци ширили најпонижавајуће гласове о Црногорцима који се налазе у Италији, да би на тај начин убијали свакоме помисао о бјегству. Читава племена по неколико мјесеца затварали су да не смију поћи нигђе на пазару, нити пак болесним да би потражили љекарску помоћ, премда љекарске помоћи народу и нема већ се болесници код својих кућа живи распадају. Небројено фамИлија ове године нијесу имале сјемена нити текглеће марве и тако је много земље остало необрађено. Многим устаницима а особито њиховим вођама земља стоји не урађена, јер је не смије нико обрађивати.

Школе нарочито по селима већином уништене су, особито унутрашњи намјештај војска је погорела, чак су то исто и у црквама радили. По народу се купи порез бајаги за изДржавање општинских установа и жандармерије, тако да су најсиромашније давале одједном по 15 динара а за рачун изДржавања жандармерије. У потоње вријеме има у појединој општини од 150- 200 жандарма; сваки становник, односно, фамИлија оклен им главе стоји морали су на народ носити леб, месо и остало, за огријев Дрва итд (овај су систем употријебили од 1. јануара ове године).

У непрекидним борбама нарочито по Катунској нахији и око Никшића читави батаљони Србијанаца уништавати су- а читаве јединице заробјене, разоружавате и често пута опет свучене и разоружаване пуштене под гаранцијом да више неће у борбу долазити. Нарочито су пуштати Маћедонци-Арбанаси и остали из разних југословенских крајева. Послије много пораза Србијанских трупа употријебили су начин те су читаво становништво ђе се води борба без разлике пола и године водили пред собом да би се боље заштитили пред устаничком ватром.

Описе свих догађаја т.ј. борба у Црној Гори учинио сам и послао Влади на вријеме те би се подробности борбе у њима могле наћи«, тврдио је црногорски мајор и командант свих црногорских устаничких снага Крсто Зрнов Поповић. (Др Шербо Растодер, “Скривана страна историје”, Том Трећи, Бар, 1997, стр. 1556-1557-1558-1559.)

Каква је зла судбина у то доба била снашла црногорски народ од стране војно-полицијског режима тираније илустративно свједочи и сљедећи цитат из листа »Црногорски гласник», који 1924 године објављује и ово:

»Нова звјерства у Црној Гори

Београдски лист ‘Балкан’, и ако слуга биоградске Владе, није могао а да не изнесе како Омер паша, званични Биоград, пали и руши по Црној Гори ево већ четири године.

У броју од 16. новембра 1921. године јавља како је србијански представник у Подгорици, Радован, од куће Бошковића, наредио тројици жандарма те су свезали храброга Брацана Брацановића па га затим свукли, а Бошковић га био, оборена на земљи, и ударао га ногама. Ране Брацановићеве и стање биле су тако тешке, да га је Бошковић морао скривати у својој канцеларији док се оправи и није давао ни родитељима да га виде.

Исти лист од 19. новембра напада владу што је дозволила да Србија уласком у Црну Гору 1918. године руши споменике историјске и да се чак оскрвљавају на гадан и недостојан начин свете иконе Св. ВасИлија и Св. Петра.

У Пиперима, а тако и у другим мјестима, забрањено је да воде стоку на испашу. Становништво, жене и дјеца, тучени су и мучени. Њихову имовину одузимају србијански војници. Србијанске власти сазивају Црногорце у канцеларије, па их животињски туку, да би их приморали да се покоре и да се потпишу да су за Србију.

Богић Љумовић из Црнаца био је ухапшен, гдје је био тучен и држан без хране, да би га приморали да потпише изјаву да своје имање поклања Србији.

Ђорђе Грујовић, школовани омладинац, који је у рату изгубио руку, лишен је свог имања, а тако и Милош Савовић, коме је забрањено да излази из села, да би их гладом приморали да се покоре.

Ево како пише биоградски лист, а тако пишу и остали србијански и хрватски листови. Шта би рекао црногорски народ, то ће се чути кад дође дан његове слободе. А тај дан није далеко.

Према најновијим вијестима сазнајемо, да су поново почела хапшења по Црној Гори. Кад противнику не могу Друго, огласе га за комунисту, ставе га ван закона и тамо му одузму имање и могу га убити. Међу оптуженим и ухапшеним на Цетињу и околици налазе се и : Командир Васо Ђ. Мартиновић, 8 народни посланика ; командири Вукале Рајковић, Крсто и Јован Вујовић; капетани Никола Петровић и Васо Марковић; поручник Муса Вуковић ; потпоручници Шпиро Станојевић, Милош Перутовић и Батрић ; и војници Јован Звицер и Милош Кривокапић».

У књизи »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића« пише и ово: »Осим затворених Црногораца има и један број интернираних, већином првака, међу којима су: војвода Божо Петровић, бивши Предсједник Министарског савјета, Михаило Поповић, члан Државног савјета у пензији, Стево Татар, члан Главне Државне контроле, Шпиро Поповић, Директор пошта и телеграфа, Марко Петровић су интернирани у Сарајеву (Босна)«. (Поменута књига, стр. 17.) У децембру 1918. године, од стране српских власти, малтретирани су три брата: »Војвода Божо Петровић (70. година), бивши предсједник Министарства, генерал Ђуро Петровић (69. година) и Марко Петровић (63 године), бивши обласни управитељ, који су живјели на својим имањима у околини Никшића. Сва тројица су тада била затворена у Подгорици. Послије скоро годину, војвода Божо и Марко Петровић били су ослобођени, а сада се налазе интернирани у Сарајеву ( Босна). Генерал Петровић се налази још у затвору у Подгорици, гдје је потпуно ослијепио. Он већ неколико мјесеци моли да му се дозволи операција на очима, али ту дозволу још до данас није добио. У јануару 1919. године србијанске власти затвориле су капетана рудинског господина Мојаша Перовића. Да га понизе, ставили су му самар на леђа и тако је осамарен вођен од србијанских агената по цијелом Никшићу, послије чега су га бачили у тамницу«, каже се у истом документу (Поменута књига, стр. 20-21.).

Послије ликвидације Државне суверености Црне Горе 1918. године српске окупационе власти су ухапсиле, затвориле и утамничиле неколико хиљада угледних Црногораца, међу којима и бивше министре, генерале и Друге официре црногорске војске, народне посланике, свештенике, чиновнике итд. Међу утамниченим црногорским патриотама пуне двије године у српским затворима били су и : бивши Предсједник црногорског Државног Савјета Марко Ђукановић, црногорски министар Ристо Поповић, сердар Јоко Јовићевић, командири Богић Радовић, Јован Н. Племенац, Шћепан Мијушковић из Пјешиваца, Петар Ломпар са Бокова, Ђуро Шоћ са Љуботиња, капетан Лука Стаматовић и бројни Други. Прослављени црногорски војсковођа Радомир Вешовић, црногорски министар војни у доба Првог свјетског рата, ухапшен је од стране српских власти 26. новембра 1919. године и био утамничен 15 мјесеци у Београдском затвору, након чега је против је њега вођен судски поступак, који је представљао класичну намјештаљку властодржаца. У књизи »Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића« наводе се чињенице како се нехумано и злочиначки поступало са бројним црногорским угледним личностима. У том смислу, каже се и ово: »25. децембра затворен је у Никшићу Марко Ђукановић, Предсједник Државног савјета, бивши министар итд. Кад је вођен под стражом од куће у затвор, србијанска власт је најмила око 20 дјеце, који су, кад је пролазио пјешке кроз улице, пљували на њега, вукли га за нос, бркове и браду и бацали се на њега блатом и разним нечистоћама. Господин Ђукановић се налази од 25. децембра 1818. године у Централном казненом заводу у Подгорици; он досад није ни ислеђиван ни суђен«. (Поменута књига, стр. 19-20.).
Црногорски јунак и патриота, борац за право, част и слободу Црне Горе био је и комита Мићо Никовић из Црмнице. Он се, са герилском групом сукобио у црмничком Голику, са окупационим потјерама. Био је опсадиран у једној јами из које се бранио док је могао, дакле, све док није остао без муниције. Није се хтио предати, већ је активирао бомбу, сио је на њу, али она није експлодирала. Окупациона потјера га је потом ухватила и свезала. Потом су Мићу Никовићу, како наводи Никола Т. Зец, »везане руке пекли цигаретама, пљували га, тукли и псовали. Доведен на Вирпазар и упитан од стране начелника Луке Лекића, да ли се каје што је урадио, Никовић је одговорио: »Моја је кућа била вјечита стражарница на прагу Црмнице. Моји преци крваво су се светили Турцима и они њима, али им никада нијесу учинили, што мени учинише неки Црмничани, за које до сада не чусте ни знадосте. Ни од чега се не кајем, само жалим што ме срећа издаде да их не потучем«. »Немој тако говорити пред судом јер би огао изгубити главу« – рекао му је начелник. »Глава без образа није глава него оно Друго. Таква глава мени не треа, а ко мисли да му лијепо стоји нека је носи«. Пред судом посље двије године отезања, утврђено је да су исти људи који су погинули на Петровој Понти, силовали његову жену и сестру ђевојку, пошто су му кућу опљачкали и запалили. Без обзира на све то он је осуђен на 20 година робије«, пише Никола Т. Зец (Никола Т. Зец ,фељтон »Зеленаши«, »Монитор«, бр. 210, од 28. октобра 1994, стр. 46.).Тако је пролазио голготу црногорски комита Мићо Никовић са својом породицом од окупационе солдатеске и домаћих ренегата у њиховој служби.

И за ову прилику, у одговору господину Војину Грубачу, наводим примјер смрти за слободу Црне Горе и њене државе чувеног зеленашког борца, устаника и комите Мирка-Мика/Миха/ Влаховића из Роваца и терорисању народа од стране ондашњег режима у то вријеме.

Аутентични историјски извори, архивска грађа и релевантна литература представљају сасвим јасно, прецизно и увјерљиво свједочанство о злочинима над црногорским народом, који су, организовано и плански, вршени од 1918. године, од када је Краљевина Црна Гора ликвидирана као независна држава, присаједињена Србији и окупирана од стране њених регуларних трупа и других милитарних групација под њеном командом и контролом. У тексту који слиједи осврнућемо се на прогањање, уцјењивање и страдање црногорског патриоте, устаника, герилца, комите Мика Влаховића (1881-1927) из Роваца, који је 1927. године, као борац за право, част и слободу Црне Горе, убијен од стране окупационих српских власти.

Црногорски устаник Мико Влаховић се у »Списку црногорских војника у Гаети 1919«, под редним бројем 234 помиње као редов. На списку официра и подофицира краљевске црногорске војске у Италији, у оквиру Другог Батаљона (Прва чета) под редним бројем 32, као водник, наводи се Мико Влаховић. Он се неколико пута помиње и у Извјештају командира црногорске војске Ивана Булатовића о »устанку баталиона Ровачког за одбрану права и части Црне Горе«, који обухвата перод од 13. новембра 1918. године до јула 1920. године. У том извјештају Мико Влаховић се помиње као црногорски устаник, герилац, комита. Наводи се да је био припадник устаничке Чете Црквичке и да је у том својству присуствовао састанку устаничких вођа у Броћанцу 1919 године. У том извјештају командир Иван Булатовић наводи и ово: »У новембру 1919.г. пошао сам са Пером Вуковићем, Петром Савовићем, Драгитином Радовићем, Милијом Ракочевићем, Миком Влаховићем и са још неколико Ровчана, да учинимо састанак са командиром Крстом Поповићем у Цуце. По доласку на границу Цуца сазнали смо да се командир Поповић налази у близини Броћанца ђе смо се саставили са Поповићем и Живком Никчевићем и на састанку донијели одлуку, да се сви црногорски устаници припреме за путовање и да се на дан 6. децембра 1919. г. састанемо наврх Пјешиваца, одакле да се продужи путовање и припрема за освајање Бара«. Црногорски командир Иван Булатовић наводи да је лично учестовао у борбама против српских окупационих снага и да је пошао у помоћ Пиперима крајем 1919. године заједно »са командиром Ибром Булатовићем, официром Божом Булатровићем, пошт. чиновником Илијом Булатровићем, Миком, Грујицом и Драгишом Влаховићима, са 117 Ровчана још«, извјештава Иван Булатовић. Он у том извјештају наводи да су 1920. године, прликом напуштања Роваца, попаљених од стране српске окупационе војске, он и његови саборци једне ноћи кад су загазили крозу ријеку Морачу на Пјенавац били нападнути од стране српских војника и да је, поред осталог, тада рањен Мико Влаховић. О томе командир Иван Булатовић пише у свом извјештају од 29. октобра 1921. године /Сулмано/.

Постоји сачуван архивски докуменат, а то је Рјешење Начелства колашинског округа о оглашавануу за хајдуке Мика Влаховића и Јокана Булатовића. Наиме, Начелство Округа Колашинског, актом бр. 172. од 17. јануара 1922. године, Начелству Среза Цетиње доставља Рјешење којим су оглашени за хајдуке: Мико Влаховић и Јокан Булатовић, оба из општине Ровачке, среза Морачко-Ровачког, пошто се нијесу пријавили и предали властима на основу позива поменутог начелства од 13. новембра 1921. године. У том акту наводи се да их је »слободно свакоме убити«. Наводи се да су Мико Влаховић и Јокан Билатовић уцијењени са по 1.000 динара. У том рјешењу пише и ово: »Мико Влаховић, стар 40 година, раста средњег, косе и бркова црних, очију црних, лица округлог, носа и уста правилних, носи повећу црну браду«. За Јокана Булатовића у том рјешењу твди се да је »стар 25 година, раста виског, косе смеђе, бркова жутих, очију граорастих, лица дугог, носа и уста правилних, носи жуту браду«.

Из канцеларије Начелства Округа Колашинског бр. 3117 проистекла је и сљедећа Објава: »Рјешењем господина Министра Унутрашњих Дјела Ј. Б. Број 13346 од 3. јуила 1922. повишене су уцјене оглашених хајдука и то за:

Милована Булатовића из Роваца од 10.000 (десет хиљада) на 20.000 (двадесет хиљада) динара.

Радојицу Оровића из Штитарице и Мика Влаховића из Роваца од 1.000 (хиљаду) по на 10.000 (дест хиљада) динара.

Миладина Мештера из Горње Мораче од 1.000 (хиљаду) на 5.000 (пет хиљада) динара.

Радоша Булатовића из Смаилагића-поља и Михаила Миликића из Бјелојевића од 1.000 (хиљаду) на по 3.000 (три хиљаде) динара.

Ова уцјена даће се ономе ко којег од напријед именованих хајдука убије, ухвати или прокаже властима да се хајдук ухвати или убије, а исплатиће се одмах из Државне Касе, по основу чл. 6. Закона о Јавној безбједности«.

Среско Начелство Краљевине СХС Цетиње, актом бр. 4758, од 14. јула 1923. године, доставља Распис Великог Жупана Зетске области Милована Џаковића, бр. 2133 од 5. јула 1923. године, којим је он тражио да се повећају уцјене за бројне црногорске комите, међу којима и за Мика Влаховића. Велики жупан Милован Џаковић тражи да се уцјена за њега повећа са 10.000 на 25.000 динара. Министар унутрашњих дјела Краљевине СХС је актом Ј. Бр. 9415 од 15. 7. 1923. године Ријешио да се повећају уцјене за тражене црногорске комите. За црногорског герилца из Роваца код Колашина Мика Влаховића рјешењем министра полиције Краљевине СХС повећана је уцјена са 10.000 на 25.000 динара. Црногорски комита Мико Влаховић је током 1924. године боравио у Албанији, одакле се, преко Скадра, Кастрата и других мјеста, као и преко Скадарског језера враћао у Црну Гору и предузимао устаничке, герилске акције са својим саборцима. То констатује и велики жупан Зетске области Милован Џаковић 13. октобра 1924. године, на основу информација које му је доставио конзул Краљевине СХС у Скадру (Албанија). Иначе, Милован Џаковић је био на територији окупиране и укинуте Црне Горе као државе велики жупан Зетске области од марта 1922. до 1927. године када је пензионисан. Имао је задатак и овлашћења да предузме све репресивне и друге мјере за ликвидацију црногорског комитског покрета. Мико Влаховић је погинуо 1927. године. Висина посљедње уцјене коју су власти одредиле за убиство или хватање Мика Влаховића износила је 70.000 (седамдесет хиљада) динара.

Лист »Слободна мисао«, бр. 2645 од 25. 9. 1927. године, пише у чланку »Погибија одметника Влаховића« ово: »У неђељу послије подне у Катунима Ровачким погинуо је познати одметник Михо Влаховић, уцијењен 70.000 динара. Једно потјерно одјељење са наредником Вујићем наишло је у Ровачке Катуне. Влаховић је сједио под једним бором и читао проглас федералистичке омладине. На пет корака растојања пуцао је Вујић. И од прве пушке Влаховић је смртно рањен.

Исљедник подгоричког Суда г. Радовић изашао је на лице мјеста. Код убијеног нађено је четири динара у готовом и једна објава издата из Тиране на име Радована Ковачевића којом се Влаховић служио«. Поводом погибије познатог црногорског родољуба и хероја, комите Мика Влаховића, која се збила 18. септембра 1927. године у Штитову, лист »Радни народ«, год. прва, у броју 7 од 1. октобра 1927. године објавио је чланак »Робовање и аговање«, у којему стоји и сљедће: »У планини Штитову погинуо је 18. септембра одметник Мико Влаховић. Убило га је потјерно одјељење од шест људи, које је предводио Радован Вујић са још једним контракомитом и 4 жандарма из станице Радовче. Покојни Влаховић био је од власти уцијењен са 70.000 динара, а у одметништву је био још од доба аустријске окупације. Није био пљачкаш, нити друмски разбојник.

Пошто је Влаховић убијен настао је прави ужас у Катунима на Штитову. Радован Вујовић са дружином ухватио је Бошка Вучинића и страшно га изударао кундацима. Његову жену Новку пробацили су кроз шаке и ударали њоме о врата од колибе. Од задобивених озљеда на леђима срушила се на земљу, па су је потом искудначили. Марка Милачића из Рогама испребијали су пушкама. Милету Вукановића, старца од 50 година, без десне руке, изврнули су на леђа, чупали га на једну страну за бркове, а на другу вукли за доњу вилицу, расклопили му уста, пљували у њих и наморавали га да гута њихову пљувачку. Милију Вукановића, чобана од 16 година шиљали су у Жупу да донесе вина. Он није послушао и тукли су га тољагама све док је рекао да ће поћи за вино. Војина Вукановића, чобана од 14 година, тукли су три пута за два дана прострта по земљи само за то што је пукашао да се примакне и види мртва Влаховића. Дјевојчице Косу Вукановић од 10 година, Десанку Вучинић од 10 година и Дару Вукановић од 7 година, које су покушавале да бјеже, преплашене од чуда које су гледале, стигли су контракомити и жандарми, гађали кундацима преко нога, обалили на земљу и испремлаћивали. Још неколико дјеце ситне, испод 10 година испремлаћивано је. Сви тучени су из општине пиперске, среза подгоричког.

Све сељаке из околних катуна сјурили су за стоком код мртвог Влаховића. Сељаке су поставили да чувају Влаховића, а они заметнули коло, пјесму и пуцање. Од толике треске разбјежала се стока у беспуће и за дуго се није могла окупити. Нашло се од те стоке и сломљеније нога што су поломиле у бјежању од пуцања и весеља. Мртвоме и изрешетаноме Влаховићу развртали су вилице и пљували му у уста.

Судска комисија је извршила увиђај на мјесту гдје је Влаховић погинуо и није окривила никога од пострадалих сељака. Жандармерија је извршила преметачину Бошку Вучинићу и Марку Милачићу, али није ништа нашла што би их теретило. Били су два дана затворени, а сад су под полицијским надзором у Подгорици«, наводи, поред осталог, лист »Радни народ«.

Негатори свега што је национално и државотворно црногорско, попут публицисте господина Војина Грубача, у својим радовима и јавним наступима намјерно прећуткују да наведу злочине вршене у Црној Гори из крвавог албума Карађорђевића у периоду од 1918. до 1941. године. Страдање и смрт црногорског комите Мика Влаховића, чији сам портрет у овом тексту настојао да прикажем, илустративан је примјер како је сурово убијана црногорска независност и слобода. А данашњи великосрпски експоненти јањичарског профила којима је пуна Црна Гора то свјесно и плански фалсификују и хоће да потру. Но, како каже Ливиус, »Истина и превише трпи али се никада не може затрти«.

The post Аџић: О злочинима и прогонима великосрпских конквистадора у ЦГ (1919-1929) appeared first on ИН4С.

Izvor