01dec,18

Меденица: Хапси Мило, али оковати слободу не можеш!

Пише: Михаило Меденица

Бирао бих речи но шта вама речи значе – фукара разуме само кад је мршнеш и опсујеш.

Псовати вас нећу, нисте ни псовке вредни, фукаро бедна (није псовка но карактерна особина Ђукановића и ресто дахијске гомиле)!

Мислиш ли, аветињо шверцерска, да ћеш хапшењем Меда, Милана, Андрије, Николе… остале браће и сестара утврдити бедеме лудила те дневне болнице – Монтенегро?!

Будало (опет није увреда, осим за будале што их поредим с тобом па нек праштају), пунећи Спуж, ко Стаљин гулаге, не купујеш време власти но ситниш дане до јутра (а брзо ће, Ђукановићу) када ћеш и сам прекорачити капију апсане гледајући у небо слободне Црне Горе!

Твој је страх већ патолошки. Замисли се и забрини за себе, јер капија лудила, у које си закасао до рамена, нема браву с унутрашње стране!

Нема доброг владања и условног отпуста из манитости! Себе си одавно осудио на доживотну без права помиловања – Спуж ће теби доћи ко бањско лечилиште у односу на робију бездушја и беспамети у које си заглибио убеђен да газиш касом, а оно тонеш, све дубље и све брже!

Мислиш ли да решетке могу утамничити глас, идеју, идеал, правду, слободу..?
Није утамничен онај што коначи иза решетака већ онај што решетке коначе у њему, а ти види који си од та два па се лагано спремај…

Схваташ ли, мишу, да ћелије само чине да гласови јаче одзвањају, да се даље чују, да сукну тим рециклираним гувном Секуле Дрљевића ко ветар с Ловћена…

Верујеш ли заиста да ће се ко поплашит твојих букагија, несрећниче?!

Неће, дабоме, јер рекох твоје су – твој број, чекају те!

На рукама браће и сестара су тек свилена копрена, на твојима ће бити камен, планина, покушаваћеш да узмакнеш у какав збег лудила док ти се догорело небо Милоленда буде рушило на главу, сираку тужни!

На место сваког што утамничиш стаћемо нас петоро, па утамничи петоро – стаће десеторо, окуј десеторо изникнуће стотина… Немаш ти букагија колико има нас спремних да покрену брда и заталасају море, а јалово ће ти острво наде бити да се попнеш Душку, свом дорату, на рамена чекајући да бујица мине јер – минути неће док сво блато твоје душе не очисти с образа наше Црне Горе!

Верујем да нема ничеш страшнијег, тужнијег, срамотнијег и поразнијег него бити Мило Ђукановић – тамница за нечовека!

Из Спужа ће изаћи наша браћа и сестре али ти, зазидан у себе самога- никад!
Хапси, мизеријо људска, ал оковати не можеш!

Бауљаш по то мраку страха и панике што те туку ко таласи о стене, видиш светло на крају тунела, радујеш му се, трчиш ка њему па схватиш да је- светло јутра Црне Горе што ће ти ускоро провирит кроз решетке док манито у ћелији будеш дозивао себе самог, а тебе нигде! Пустахија, празнина, јад и чемер, ништавни робијаш што се радује посетама ђавола!

Једино ће ти тај долазити у посете, веруј, док се и њему не смучиш а онда чекај, чекај да чујеш бат корака пустим ходницима Спужа, а бата ниоткуд. Мило- готово је! Можеш још мало, само мало, придржавати скисле кулисе Монтенегра док се руше свуд око тебе али их задржати не можеш!

Нико се твог катанца не плаши, лудо, јер кључ више није у твојим рукама, буди убеђен!

Не можеш утамничити истину јер нема тих решетака кроз које се неће провући и гонити те до јутра…

До оног јутра кад стражара дрско упиташ: „Знаш ли море, ко сам ја?!”, а он то одбруси: „Затвореник број тај и тај, тишина у ћелији!”

Навлачи ти мрака над Црном Гором кол’ко ти воља ал’ не заборави никада- најгушћи је пред зору!

Неће то бити свијетла Секулина мајска зора, већ она у којој ћеш по ћелији манито покушавајући да нађеш сенку да се скријеш од неба Црне Горе док провирује кроз решетке!

Ето је зора, Мила, ето га свануће, ал’ га у слепилу лудила не видиш, но не мари, чићеш га!

Чућеш га ко звук резе кад се за тобом закључа а кључара нигде, задуго, занавек…
Сејеш ветар – пожњећеш олују!

Нема тих клинова које ћеш моћи да укуцаш у кулисе свог Потемкиновског царства – одуваће га!

Готово је, Мило! Сваки нови клин што укуцаш је клин у точковима путујућег циркуса- „Милогорје”!

Сваки наш брат и сестра што их „поробиш” су слободнији него што ћеш ти икада више бити!

Чујеш ли стражара како прозива број, не човека?!

Твој је, извукао си „премију”- срећно ти било, пиши кад стигнеш, нико читати неће!

Пао си лудо, убеђен да си на трону јачи него икада, а трон све брже клизи у бетон, крај сточића, иза кревета, с погледом на сунце кад зрацима удари о решетке…

Ничег грђег од звука слободе што пара уши ко лавеж чопора бесних паса.

Залуду ћеш их терати, биће под прозором вазда, везани за решетке, да не самујеш у беспамети…

The post Меденица: Хапси Мило, али оковати слободу не можеш! appeared first on ИН4С.

Izvor